Компанија је по Шешељевом закону о информисању тужена 42 пута и кажњена укупно са 4.578.800 динара. Закон је прописивао да се поступак по тужби у Прекршајном суду мора окончати у року од 24 сата по приспећу и да се казна мора платити у року не дужем од 24 сата од трајања поступка или следи принуда наплата и продаја имовине на лицитацији у року од седам дана. Жалба на првостепено решење не одолаже извршење!

Компанија је по Шешељевом закону о информисању тужена 42 пута и кажњена са укупно 4.578.800 динара. Закон је прописивао да се поступак по тужби у Прекршајном суду мора окончати у року од 24 сата по приспећу и да се казна мора платити у року не дужем од 24 сата од трајања поступка или следи принуда наплата и продаја имовине на лицитацији у року од седам дана. Жалба на првостепено решење не одолаже извршење!

Од увођења вишестраначја и демократије дведесетих они на власти, од Милошевићевог режима преко ДОС-а, демократа до напредњака, свим расположивим средствима покушавају да све медије ставе под своју контролу и створе амбијент у држави у коме је истина привилегија само оних који њоме управљају.

Ових дана сведоци смо да напредњачка власт истим методама, оркестрираном хајком у "својим" новинама и ТВ станицама и оптужбама за наводну утају пореза покушава да стави под контролу "Адрију медија групу", једину медијску кућу која није у њиховим рукама.

Да се власт и данас служи истом, опробаном праксом дављења медија најочигледнији је пример уништавања приватне компаније АБЦ продукт са краја прошлог и почетка овог века.

У то време компанија АБЦ продукт (ДОДАТАК 1) је била трн у оку Милошевићевом режиму јер је била једина приватна штампарија у Србији и у њој су се штампале готово све опозиционе новине - "Демократија", "Наша Борба", "Блиц", "24 часа", недељници "НИН", "Време", "НТ плус", "Европљанин"...

Уз то АБЦ продукт је у пролеће 1998. године покренуо и свој дневни лист "Глас јавности" који је за само осам месеци излажења постао друга најчитанија новина у Београду и који није "мазио власт, нити улепшавао стварност", што је била и његова девиза.

Неколико месеци после бомбардовања Југославије, у јесен 1999. године, АБЦ продукт је штампао билтен опозиционог блока Савеза за промене. И поред тога што је фирма после сваког оштампаног броја(укупно 36) у Тужилаштво и Министарство информисања уредно носила по три примерка билтена и плаћала порез за пропагандни материјал, власт се "досетила" да би то могла да буде сјајна прилика да се економски ослаби и "стави под контролу" приватни штампар.

Наиме, Министарство за информисање на чијем је челу био данас актуелни председник Србије, Александар Вучић "одлучило" је да је билтен јавно гласило и на основу Шешељевог Закона о јавном информисању (ДОДАТАК 2) тужило компанију АБЦ Продукт и њеног директора Славољуба Качаревића за штампање "нерегистрованог јавног гласила".

Шешељев закон је прописивао да се поступак по тужби у Прекршајном суду мора окончати у року од 24 сата по приспећу (ЧЛАН 72.) и да се казна мора платити у року не дужем од 24 сата од трајања поступка (ЧЛАН 73.) или следи принуда наплата и продаја имовине на лицитацији у року од седам дана (ЧЛАН 74.). Жалба на првостепено решење не одолаже извршење!

На случају "билтен" радила је скоро половина судија Прекршајног суда. Поднето је 36 тужби, за сваки број билтена, и разрезано исто толико драконских казни које су укупно износиле 3.009.800 динара!

Компаније није могла у тако кратком року да плати казне па је следила прво једна, па друга заплена имовине због принудне наплате. Представници Управе јавних прихода одузели су и на лицитацији продали бројну електронску опрему за припрему штампе и једну машину за штампање у вредности од преко пет милиона динара.

Власт је организовала и покретање тужби због текстова у листу "Глас јавности". У шест поступака против листа укупно су изрече казне од 1.480.000 динара (једна немачка марка званично је била шест динара).

Казне због текстова у "Гласу јавности":

1. Уп. бр. 284606/98 - 21.11.1998.

Подносилац захтева др. Војислав Шешељ
Због објављивања изјаве Р. Вујачића у листу "Глас јавности” бр. 176/19.11.1998.
Судија: Миломир Жуњић

2. Уп. бр. 210008/98 -12.3.1999.

Подносилац захтева Љиљана Благојевић
Због текста Влада за Београд оптужује Градски секретаријат за културу
Судија: Светлана Јовановић

3. Уп. бр. 210022/99 - 28.9.1999.

Подносилац захтева др. Предраг Цанић из Ваљева
Због текста "Хуманитами пакет за прековремени рад”
Судија: Слободан Радовановић

 4. Уп. бр. 210024/99 -12.10.1999.

Подносилац захтева Зоран Лилић
Због текста Лилић играо шах са Гелбардом
Судија: Славица Кајганић

 5. Уп.бр. 07-6-2892/99 - 5.11.1999.

Подносилац захтева Миленко и Винка Васић из Новог Сада
Због текста ”Црна седмица на путевима”
Судија: Каменко Козарски.

6. Уп.бр.200033/00 - 20.6.2000.

Подносилац Зоран Анђелковић
Због текста Срби Јенкијима не верују од 14.6.2000. године
Судија: Зорица Прокић.

Руководство штампарије и "Гласа јавности" саопштили су да ће, упрокос свему, штампарија наставити да ради а лист да излази.

Пошто се отимање опреме показало неефикасном мером, по налогу власти Привредни суд је покренуо стечајни поступак за Штампарију, чији је рачун био у блокади шест месеци.Адвокат "АБЦ Графике" указивао је да у Србији има много већих и значајнијих фирми чији су рачуни блокирани и по две године, и да над њима није покренут стечај, али то није много вредело. Није помогло ни то што су се повериоци Штампарије у предстечајном поступку сагласили са принудним поравнањем. Почетком јануара 2000. године у фирму ушао стечајни управник који је стално новим привременим мерама полако отимао приватно власништво, да би на крају судском одлуком о исељењу из зграде били поништени сви уговори о већинском власништву "АБЦ Продукта".

Према тој одлуци суда сва имовина предузећа прелази у руке државе Србије и њоме се поништавају сви уговори и брише власништво у земљишним књигама "АБЦ Продукта" (фирме-мајке која је већински власник "АБЦ Графике") над зградом Влајковићевој 8, у строгом центру Београда.

Привредни суд је почетком лета исте године покренуо предстечајни поступак и за "АБЦ Продукт", што је само потврдило да је држава одлучила да темељно уништи приватну компанију која "штампа другачије мишљење" (она је по капацитетима могла да конкурише државним штампаријама "Борбе" и "Политике") и истим ударцем онемогући излажење опозиционих дневника који су се штампали у Влајковићевој број 8 – "Гласа јавности", "Блица", недељника "НИН", "Време", "Српске речи", "Београдских новина", "Православља", "Књижевних новина".(ДОДАТАК 3)

Опозиција која се спремала за коначну битку са Милошевићевим режимом на дешавања око "АБЦ продукта" реаговала је само са неколико млаких саопштења.

Ни после 5. октобра 2.000. године ствари се нису битно промениле за компанију "АБЦ Продукт". Дугови државе из времена Милошевића су остали. Обе гарнитуре власти, и она ДОС-ова и оне после, углавном су обећавале да ће власник и запослени у компанији бити обештећени, али се на причама све и завршавало.Све што је отето ради наплате драконских казни по Шешељевом Закону о јевном информисању никад није враћено.

Вишегодишњим шиканирањем држава је успела да угаси "АБЦ Продукт" и "Глас јавности" 2009. године. Остаће упамћена прорoчанска изјава оснивача и власника Радисава Родића 2000. године, у јеку напада на његову компанију:

- Суд је државни, а кад се држави суди и суд и држава очигледно имају исти интерес или се суд плаши државе. Бојим се да нас на крају не задеси судбина шпанског "Дијарија", листа који је, заједно са још неким медијима, рушио Франков фашистички режим, а затим се, кад је режим срушен, а успостављена демократија, и сам "срушио" и вољом те нове демокртатске власти угасио.