За многе који поштују Сергејеву глумачку каријеру, улазак у политику је, по њиховом мишљењу био потпуно непотребан. С друге стране , добар део јавности, сматра да је политичка сцена коначно добила новоиИ аутентично лице, претходно некомпромитовано аферама и политичким скандалима. Постоји и мишљење да наступ Сергеја умногома подсећа на мајора ОЗНА Крсмана Јакшића, улогу са којом се и прославио у филму снимљеном по Селенићевом роману – Убиство с предумишљајем. Баш као Крсман, Сергеј по правилу наступа грубо, сирово, често не бирајући речи и начин на који се неком обраћа, противнику или јавности. После гомиле скандала, отишао је у САД, у скијалиште Аспен, да се одмори од свега. А и ми мало од њега. Ипак, етикета од противника је одмах стигла – види ти њега где је отишао, одакле му паре за тај ексклузивни центар. Очекивано. Како год, са братом Браниславом, који је неформални лидер грађанских протеста, донео је дах свежине на јавну сцену.

Биографија

Сергеј Трифуновић , познати српски глумац, рођен је 2. септембра 1972. године у Мостару.

Живи и ради у Београду. Сергеј и његов млађи брат Бранислав су таленат за глуму наследили од оца Томислава који се такође бавио овом професијом. Мајка Слободанка је правница.

Одрастао је у Крушевцу и Ужицу, а 1990. године је уписао Факултет драмских уметности у Београду, у класи професора Владимира Јевтовића. Након четири године је дипломирао, а 2009. године је постао асистент на катедри за глуму. Студирао је са Наташом Нинковић, Небојшом Глоговцем и Војином Ћетковићем.

Трифуновић је И један од најпопуларнијих глумаца своје генерације из Србије. Студирро је глуму на Факултету драмских уметности, а на великом платну се први пут појавио 1995. у филму „Туђа Америка“. Прославио се улогама у филмовима „Убиство с предумишљајем“ „Стршљен“, „Спаситељ“, Кад порастем бићу Кенгур„Муње!“, „Караула“ и серији „Црни Груја“.

Сергеј је често проглашаван за најпожељнијег нежењу. Медији су га повезивали са Наташом Беквалац, Марином Перазић, Маријом Каран, Мајом Манџуком, Катарином Жутић, Мирјаном Јоковић, итд.

2006. године је имао романсу са загребачком манекенком Кристином Сајко, а поново су почели да се виђају четири године касније. Крајем 2008. године је био у вези са Аном Вучелић, ћерком бившег високог функционера Социјалистичке партије Србије Милорада Вучелића и глумице Љиљане Драгутиновић. Раскинули су убрзо.

На челу је фондације „Подржи живот“ која се бави хуманитарним радом. Ангажује се у прикупљању средстава за помоћ оболелој деци. У априлу 2013. године је гостовао на телевизији Б92 у емисији која је посвећена „Великом брату“ и апеловао је на људе да се окану ријалитија и да помогну девојчици Тијани Огњановић којој је требала трансплантација срца.

Јануара ове године, са 60 одсто освојених гласова на изборној скупштини која је трајала скоро шест сати победио је противкандидата правника Александра Оленика И постао нови председник Покрета слободних грађана.

Избор новог председника ПСГ уследио је месец дана пошто је Саша Јанковић поднео оставку на ту функцију.

 Државни непријатељ бр.1

 Као у огледалу, на примеру Сергеја Трифуновића сви политички актери показали су своје право лице. Реагујући на оно што у њему виде, раскринкали су властите недостатке. У исту замку упали су напредњаци и њихови коалициони паразити, али и опозиционари свих боја.

У рекордном року, Трифуновић је успео да постане државни непријатељ број један. Без по муке, не мењајући препознатљив неконвенционални стил, урадио је неколико значајних ствари које су пореметиле односе на политичкој цени.

Прихватио је рвање у глибу и доказао да се не плаши режимске медијске машинерије за компромитацију противника. На најпрљавије увреде које му упућују напредњачки репрезентативци, Трифуновић одговара истом мером. Уместо да се ишчуђава и кука, узвраћа свом снагом. Нема проблем с тим да Александра и Андреја Вучића назове криминалцима и да диктатору рођендан честита поруком „догодине у Забели“. О Маји Гојковић сви, њене тренутне страначке колеге као и критичари, сви за њу мисле да је бесрамна политичка фукса, али само Трифуновић то јавно говори. Не само у медијима, него и у судским списима постоје докази сарадње Златибора Лончара са земунским кланом, али само га Трифуновић ословљава надимком Доктор Смрт, који му је прилепио тадашњи шеф Душан Спасојевић.

За Чедомира Јовановића и Ненада Чанка тврди да су режимски пацовчићи који служе за поткосуривање. Добро, Чанка описује и као врећу чварака и дебело крме, па га, као и Драгана Ј. Вучићевића, изазива на двобој, на ферку, без телохранитеља који су држали Павла Лешановића док му је хендикепирани вођа Лиге социјалдемократа Војводине штапом разбијао главу.

Жестоким оптужбама и истим таквим речником, Трифуновић грува, како каже, по гузицама које би продале мајку и парче земље зарад још мало новца. Таквим иступима разбија страх и распирује бес. А, Вучић се тога највише плаши, то му избија из руку најјаче оруђе.

Диктатора не брину сувопарне изјаве разних опозиционара, њихове пароле о демократији, поштењу и моралу, то с лакоћом покрије својим лажима и преварама. Као врхунски манипулант, Вучић зна да му праве проблеме ствара онај ко изазива љутњу код грађана, ко их позива на борбу за голу егзистенцију и то спуштеног гарда, без академског фолирања.

Недовољно креативан да смисли бољи начин за супротстављање јуродивом глумцу, Вучић га је подвргнуо истој врсти субверзивних делатности, којом целе своје каријере демолира политичке противнике. Дегутантне увреде, којима су напредњаци свих сорти засуле Трифуновића, на крају су се вратиле Вучићу у лице.

Министар Лончар је месецима неуспешно покушавао да нађе било какве незаконите радње у хуманитарној организацији „Подржи живот“, како би компромитовао њеног оснивача Трифуновића. Кад у томе није успео, заблистао је тврдњом да велики глумац има мали комплекс у гаћама, пенис му је само четири цантиметра, а медицина нема начина да га повећа бар на 14.

Тај штос је чуо на базену, док се сликао са земунским убицама, или у Јајинцима, у дворском винском подруму, дође на исто. Можда га је одмерио док је гледао садо-мазо порнић с Трифуновићем и некаквом Ребеком у главној улози, који је режирао Жељко Митровић. Лако може да се замисли сцена: у председничкој вили Бокељки, у мраку који ремети само светло с екрана компјутера, седе стручни порно-аналитичари браћа Вучић, Митровић, Лончар, Селаковић и Д.Ј. Вучићевић. Задихани, гледају Трифуновићев еротски шоу, смеју се његовом портабл алату и успут се нежно додирују. Сами себе или један другог, није ни битно. После срећног завршетка филма, закључују да би било добро да то искористе да обрукају противника. Срам га било, кресао је нешто и пре него што је ушао у политику!

 У српској политичкој арени већ четврт века ваљају се исти кечери. Потреба за променом била је најважнији мамац на напредњачкој удици, на коју су уловили власт. Од тада, уморна од свих лидера и лидерчића пониклих у Демократској странци, нормална Србија вапи за новим и некомпромитованим човеком, кога није могуће уплашити и уценити, који се није обогатио политичким бизнисом. Иако је каста етаблираних политиканата успевала да спута сваког неконтролисаног новајлију, ко зна како провукао се Сергеј Трифуновић.

 И поред свих режимских саботажа, успео је да анимира омладинце, једнако оне који су се, разочарани, повукли у интимни егзил, као и већину апстинената, згрожених спознајом да су „сви политичари исти“. Трифуновић је показао да није од те феле; галами, вређа, псује, прети, сва четири цантиметра га боле за мишљење лицемера с обе стране политичког театра. Таквим наступима дао је вештачко дисање обамрлом Покрету слободних грађана, оживео га и подигао преко цензуса, с тенденцијом раста. Успех му је, наравно, створио јаку базу непријатеља и међу лажним савезницима.

– Успон рејтинга ПСГ је резултат драстичне промене политике покрета, јер је покрет био грађански и изразито проевропски оријентисан, што никада није било популарно код нас. Променом ове политике и садашњим заступањем десне, националне политике са изразитим евроскептицизмом је дошло до повећања подршке, јер је Србија увек била плодно тло за популизам и естраду – тврди Александар Оленик, Трифуновићев неуспешни конкурент на изборима за председника ПСГ, док Срђан Шкоро, један од оснивача тог покрета, каже да не верује у истраживања, па ни у резултат који показује успон ПСГ-а.

Већина критичара оспорава Трифуновићев сценски наступ, којим често пуца себи у ногу. Његове псовке сметају чак и Драгану Ђиласу, који истиче да не одобрава вулгарни речник, а сам је недавно, у уличној препирци, јебао маму педерску активистима групе Маркс 21.

Весна Пешић описује Трифуновића као напасног и неурачунљивог другара Милорада Улемека Легије, о чему врло горљиво говори и Чедомир Јовановић. Нико од њих не помиње да је Легија, у време Зорана Ђинђића, у влади ДОС-а имао много значајније и утицајније пословне ортаке и политичке заштитнике него што је био популарни и несташни глумац.

– После оволике количине скандала, Сергејева оставка је честита ствар – сматра Јована Глигоријевић, новинарка недељника Време, која се истицала и као комесарка за морал Саше Јанковића, Трифуновићевог претходника на челу ПСГ.

Такав став дели и Глигоријевићкина женственија верзија из истих новина, Теофил Панчић, који признаје да дрхти од страха пред Трифуновићевом донкихотовском појавом. Исте приговоре на недостатку пристојности и сличних тривијалности, износе и други, много утицајнији контролори честитости у јавним наступима. Уверени да с правом имају статус нотара задужених за оверу туђе морално-политичке подобности, те Росинанте не схватају да већини нормалних људи није битно ко и како псује и вређа, него кога псује и вређа.

 Наравно, има и озбиљнијих опозиционара, који су у Трифуновићу препознали конкурента који брутално отима део бирача на који они рачунају. Паметнији међу њима пуштају Глигоријевићку да води шаптачку дивезију и тобоже добронамерно упозорава Трифуновића да га „неки озбиљни људи“ сматрају Вучићевим човеком. Из истог извора цуре гласине да је „Трифуновић велики глумац коме је велику улогу дао велики режисер Вучић“. Ту тезу су илустровали његовом фотографијом с Вучићевим кумом Петром Панићем, бившим припадником сурчинског клана.

Слаба вајда од тих подривачких акција. За разлику од већине лидера Савеза за Србију, Трифуновић се не задржава на критици општих места. Без телохранитеља, ПР стручњака и остале свите, иде у Брус, да обара Јутку, у Дољевце да тражи правду за породицу Станике Глигоријевић, коју је убило возило Зорана Бабића, захтева одговорност Небојше Стефановића, који је свом куму Предрагу Ђурђеву дао 12 дозвола за оружје, иако је био лабилна особа, што је доказао убиством колеге Мирка Бутулије. Грађани то препознају и цене, па не маре за његове вербалне деликте.

Политичка коректност је копиле фашизма, тврди Трифуновић, свестан да се вучићевски простаклук не може победити још већим простаклуком, али може да послужи за буђење јавности.

– Сергеј је у дубини душе чист момак. Јако је непредвидив, зову га „ненавођени пројектил“ јер може да погоди у мету, али некад му се деси да нанесе пуно колатералне штете. Такав је, тасманијски ђаво – добро га је описао колега Никола Којо.

Тек ће се видети да ли тај пројектил ипак неко наводи и кога њиме гађа, али засад Сергеј Трифуновић погађа у мету и наноси штету Александру Вучићу и његовим тихим патрнерима из опозиције.

(Извор: Корени, Петар Поповић)

 Брисел као сербоскептик

 Сергеј је изнеое на свом Твитер налогу свој став о Европској унији, тачније о томе да је, по његовом мишљењу Унија као таква "сербоскептик", рекавши да се ми стално питамо шта је битно Европској унији а да се, са друге стране, не питамо колико смо јој ми заиста битни.

- Ми се стално питамо шта је битно ЕУ, а ниједног тренутка се не запитасмо - колико смо ми заиста битни тој ЕУ? Дајте Слобу, Младића, Караџића, дајте ово и оно, па ћете у ЕУ. И тако 18 година. Нисам еуроскептик, већ мислим да је ЕУ - сербоскептик. Они имају доста главобоља - написао је Трифуновић.

Трифуновић је потом, након што је један корисник Твитера прокоментарисао да је "ЕУ непријатељ" скренуо пажњу да не треба журити са "лепљењем етикета" и још објаснио да ЕУ са постојећим чланицама не зна шта ће, а да је ту и "Брегзит" од ког, како каже, имају "мигрене".

Он је даље додао да је ЕУ Србија не интересује готово уопште и да због тога не смемо да мислимо да ће нам улазак решити проблеме, већ да сами морамо да их решавамо.

- Тиме ћемо једино показати зрелост и снагу. То ће наравно бити спор и болан процес, али смо на путу. Што пре укапирамо да ће бити споро и болно, лакше ће нам бити. Имамо сопствену власт против нас, године уништавања духа и мозга, те на крају и стране силе. Све ћемо радити упркос - написао је Трифуновић.

 Бабић возио Шкоду

Доскорашњег директора "Коридора Србије" Зорана Бабића, према речима Трифуновића, приликом несреће на наплатној рампи Дољевац пре неколико недеља, шест или седам људи извлачило је са места возача "шкоде".

Како су објавиле "Јужне вести", Трифуновић је на наплатној рампи "Дољевац", уз подсећање да се "шкода" закуцала у "опел" који је стајао на рампи, а у којем је на лицу места погинула 54-годишња жена Станка Глигоријевић, изјавио да је "данашњи снимак који се појавио у медијима очајно монтиран и повезан са Безбедносно-информативном агенцијом".

"Блиц" је објавио нове снимке на којима се води како Зоран Бабић седа на задње седиште "шкоде" и да аутомобилом управља његов возач.

Трифуновић, међутим, не верује у веродостојност тих снимака. Он је у својој изјави, за разлику од званичне истраге, повезао Бабића са воланом "шкоде суперб".

- Сва сазнања која имамо је да је шест или седам људи вадило Бабића са места возача и пребацивало га - навео је Трифуновић и додао да ће опција блокаде аутопута бити "екстреман потез ако јавност Србије не сазна истину".

 Само слика виси укриво

 Министар здравља Златибор Лончар је  током једне расправе у Скупштини Србије најавио да ће звати премијерку Ану Брнабић и све надлежне службе "да се од од сутра крене и да све што се ради буде најтранспарентније, да се види шта је и како урађено са сваким динаром" у фондацији  Сегја Трифуновића "Подржи живот".

Лончар је јавно упитао постоји ли негде у свету пример хуманитарног фонда који од грађана траже да шаљу СМС поруке за лечење неког детета, а ваш новац не иде за то лечење, већ иде на коцкање у неки инвестициони фонд. Реч је о фондацији “Подржи живот”, а наводе о томе да је новац ове фондације уплаћиван појединим инвестиционим фондовима објавио је "Српски телеграф". Сергеј Трифуновић је јутрос за Н1 изјавио да се новац који се прикупља у фондацији не злоупотребљава, већ да се искључиво користи за лечење болесне деце.

Трифуновић је рекао да су главни извор прихода у организацији СМС поруке.

- Ево, четири и по године, колико фондација постоји, ни један орган није ушао да испита рад фондације, а ја их стално позивам. Значи ја једва чекам да се то деси, ја ћу лично да им кувам кафе и доносим ћалетову ракију, ако треба, натераћу мајку и да спреми сарме за господу из надлежних органа који ће да утврде икакве, под знацима навода, неправилности - поручио је Трифуновић.

Трифуновић је рекао да је уверен како ће једино неправилно што ће наћи у фондацији бити "једна слика која виси укриво".

Последњих дана, из власти му пребацују И да новем из свог фонда финансира рад ПСГ, али глумац на то није одговарао.

 Сукоб са Биљаном Србљановић

Приликом скуоба на Твитеру, Трифуновић питао је списатељицу Биљану Србљановиће"колико лица има" и навео анегдоту из студентских дана:

"Сећам се Биљане Србљановић која као студент И године дранатургије и члан 'Белих Орлова', у кожном мантилу мартинком удара врата мензе на ФДУ и са врата у маниру политкома викне: 'Ви овде једете и пијете док наша браћа у Славонији и Барањи гину!'

Ова му није остала дужна, па је одгоровила:  "Неопрани лажљиви Сергеј. Е, то вам је вођа. Увек је био подмукли лажов, увек на исти овај начин на који ме сада увлачи у свој таблоидни смрдљиви живот са којим немам ништа и не желим да имам ништа. Увек ми се улизивао, био златна медаља у увлачењу у дупе, увек обигравао около и са оним глупим осмехом и грозним задахом да не знаш где да побегнеш”.

После свега, лидер ПСГ је рекао за Данас: “Када бих тужио све који су ме клеветали и пласирали лажи о мени, не бих излазио из суда. Борити се против тога би било као да ударам главом о зид. На мене пуцају из свих расположивих оружја. Никада ништа нисам демантовао, па нећу ни сада. Моја реакција на лажи је увек била да не реагујем. Чим уђете у блато са њима, постајете свиња”.

 Вучић и Хитлер

Коментаришући учешће Вучића на округлом столу у швајцарском Давосу, под називом "Слобода медија у кризним ситуацијама", глумац је објавио следећи твит:

"Хахахахаха генијално. Председник Адолф Хитлер, одржаће у Давосу предавање на тему: 'Трпељивост према мањинама.'"

Затим је ретвитовао корисника који је написао:

"Ако Вучић говори у Давосу о слободи медија, могао би Тачи да каже неку реч о значају донирања органа..."

(Извор: Блиц)

 Чанак је “крме и тешко ђубре”

 Све је почело, „наступом“ Сергеја Трифуновића у Новом Саду, у студентској мензи, где је Сергеј  за Чанка рекао да је „дебело крме“ и „тешко ђубре. При томе је аутономаше назвао фашистима и онако успут, кад је већ ту, поручио да им се „с… у уста“. Тако је, осим што је студентима покварио вечеру успео да изнервира добар део Војвођана и дефинитивно их окрене против себе и свог покрета.

Чанак је, у наступу беса, отишао до просторија покрета ПСГ да се обрачуна са Сергејом. При томе га је, наравно, пратило двоје-троје људи, јер како каже Чанак, тешко се креће па му треба помоћ,  док неки други кажу да Чанак има обичај да се са другима бије у друштву, ваљда је тако забавније. Тако је било и испред кафане „Тако је суђено“ у Новом Саду где је уз помоћ својих телохранитеља батинао неког таксисту из Београда. Овог пута се све завршило на претњама, махањем штапом и лоше одглумљеном драматиком.

И наравно псовкама, које су код нас неизбежне чак и кад су у питању они мање погани на језику од Чанка и Сергеја. А за њих двојицу је свашта изречено, али још нико није рекао да су фини и културни.

 Дивјак на мајици

 Својевремено, Сергеј је изазвао велики скандал када је у Сарајеву обукао мајицу с ликом босанског генерала, Србина Јована Дивјака. Он се није много обазирао на то, тврдећи да је мајицу добио, а да није ни обраћао пажњу ко је на њој.

“Сад кад би се десило да пролазећи Ибарском магистралом видим аутобус у пламену, зауставим кола, изађем, спасем из њега четрдесеторо деце предшколског узраста, неко би испод тог текста написао: "Да ли је носио мајицу са ликом Јована Дивјака док их је спасавао." То је неминовно”, објанио је много касније Сергеј..

 Легија мењао тромбоне за тромблон

 У најмању руку,Легијаје један необичан лик, завршио је средњу музичку школу, човек који свира тромбон, а сам је рекао на суђењу: ко ми је крив кад сам тромбон заменио за тромблон. Дакле, не ради се о човеку каквог би сад ти могла да замислиш. Он је панкер са Новог Београда и није из овог турбофолк миљеа. Невероватно, али истинито. Он је једини убица ког знам, а нажалост знам их много, који је за себе рекао: ја 

 Шта је све Сергеј још говорио:

 -Заблуда је да било ко може да вас изневери. Сви људи се у вашем животу смештају на своје место.

-Никога и ничега из прошлости не бих брисао, јер да није било тог нечег или некога, не бих био ту где сам сад. Човекова снага се мери према превазиђеним и решеним проблемима.“

„Летео сам ја, како да нисам! Одлетим, па паднем! Живот је некако увек проналазио начин да ме врати на место, да ме баци на земљу. Некада је и болело. Ћале ми је једном приликом рекао: „Ово ти је трећи жути картон!“ Значи, било је и тога, да претерам, али да и даље имам шансу да се поправим, а ја шансе увек користим. С’ годинама сам постао бољи … а опет исти.

-Ти сад да питаш неког мог ортака из школе: „Какав је Сергеј Трифуновић, јел се променио?“, он ће ти одговорити да сам остао исти. Луд. Али позитиван. Увек сам волео да засмејавам људе, и кад сам био клинац и сада.“

-„Три пута сам прихватио улогу само због новца и то сам урадио свесно. Не могу ни да изговорим називе тих филмова… Нисам их ни гледао. Све остало било је велики изазов за мене. Али ја сам ти једна конзерва од човека и да се ја питам, играо бих само класику. Само то би могло да ме врати у позориште. Хамлет, Јаго… Њих бих волео да играм. Али касно ми је сад за Хамлета, требало је да га глумим у двадесет осмој.

-Достојевског бих играо сваки дан! Кажу – модерна класика! Чуј, модерна! Класика је класика. Шекспир је био испред времена и онда и сада, Чехов још чека да га откријемо.“

(Извор: Биографије)