Досије Србија
Овај текст је у целини преузет са сајта Против слуга (Against Servants https://www.autistici.org/againstservants) и бави се стањем друштва у којем се налазимо. Тежња са којом је написан је показивање у којој мери смо контролисани, израбљивани и манипулисани од стране оних који све конце држе у рукама. Циљ сајта је буђење људи из мирног дремежа незнања и позивање на акцију против зла које нас контролише из сенке кроз корумпирани систем државне власти, полиције и разних активиста. Будући да је сајт у потпуности на енглеском добијамо слику земље од неког ко је гледа потпуно неутрално и стога може хладнокрвно може просуђивати ситуацију у којој се налазимо.
1. Стање у Србији
Србија има турбулентну економску ситуацију од распада Југославије односно од времена рата, економског ембарга, инфлације и др. Изгледа да су бивши комунисти постали нови капиталисти, али пре је ствар у томе да они никад и нису били комунисти, већ заправо скривени националисти који су стрпљиво чекали погодан тренутак да униште Југославију и из тога извуку профит. Они су били чланови Комунистичке партије само због више позиције у друштву, на пример Слободан Милошевић, а онда су злоупотребили своје положаје да би се обогатили у време рата и приватизације. Тако да се трансфер из социјализма у капитализам догодио у најгорем тренутку односно у време рата и ембарга, преко границе се шверцовало све, од цигарета до горива и хране, а притом су све то радили рођаци од политичара које полиција није заустављала. Само је шверцовање цигарета у целој земљи дневно доносило профит од 100 000 евра, 3 милиона месечно, a Милошевићев син је имао дозволу да увози цигарете за целу земљу. Све је започело када је Милошевић 1991. године донео закон према којем je сва друштвена имовина (односно имовина радника) припала држави. Ово им је омогућило да након приватизовања, добијени новац који је сада према новом закону припадао држави лакше украду. Због тога је свака странка која би освојила изборе журила да што брже приватизује све што може и на тај начин се обогати. Ускоро су људи који су нагомилали капитал од 1991. били у власти и злоупотребљавали положај или су били близу власти, односно имали су пријатеље и рођаке у власти и то искористили за даље богаћење. Само због политичке протекције они никад нису ухапшени. Сви директори су били из политичких странака, и углавном би прво уништили вредност компаније па би је куповали јефтино, а продавали по много већој цени. Они су знали за које компаније су заинтересовани европљани па би их куповали за мање паре користећи разне погодности као што су јефтини кредити (све наравно услед политичких веза), а онда би их европљанима продавали за много већи новац. Чак и када су постали милионери и даље су узимали новац од државе за куповине некретнина или за развијање свог приватног бизниса. Ово је финансијски криминал и корупција, али чак је и фудбал у Србији чиста мафија и ништа више. Намештају утакмице како би промовисали своје играче и подигли им цену. Последњих година најновија ствар је узимање новац од Европе за изградњу ветрењача и промоцију еко-енергије. Наравно родбина моћника добијај лиценце и новац, па га према томе могу и украсти. Од 1991. године, Србија је земља у хаосу, у смислу варварског капитализма, не у смислу анархије. Затвори су пуни сиромашних, док богати и политичари раде шта год желе. Због тога многи не желе да живе у Србији и беже из земље.
Ако пак видите да у досијеу пише како неко поседује прехрамбену компанију, то значи да су ти људи одговорни за прављење пара коришћењем супстанција које штете људском здрављу, они искоришћавају раднике уз помоћ корумпираних политичара (Костић је промовисао интересе Монсанто корпорације). Исто важи и кад је у питању грађевинска компанија то значи да: 90% радника није регистровано, они немају осигурање, добијају 10 евра дневно, иако им је обећано 20, 30 евра тај новац никада неће видети. Криминалци и бивши комунисти који су украли новац од друштва су чак и у грађевинској индустрији. Неки од њих су започели изградњу стамбених зграда и узели новац од људи унапред, а онда једноставно нестали. То грубом рачуницом показује следеће: постоји рецимо 40 станова у једној згради. а сваки од њих вреди отприлике 50 хиљада евра и сав тај новац добијете од људи, покупите га и одете у Доминиканску Републику. Грађевинска индустрија је капиталистички хаос, али све у свему Србија је земља у хаосу, што је започело 1991. са првим законом о приватизацији, 26 година касније све је исто, није важно ко је на власти, Милошевић или прозападни лопови после њега, сви су искористили приватизацију да се обогате.
2. Милан Беко
Он је такозвани „контраверзни бизнисмен“, односно тајкун, један од оних који су политичке везе искористили да се обогате од приватизација. Имао је своје људе у агенцији за приватизацију, тако да ако би западни капиталисти хтели да купе неку државну фирму, нешто новца су морали дати Беку. Он је повезан са политичарима и са њима дели новац од приватизације, тако постају нови капиталисти. Његово богатство је веће од 200 милиона евра. Рођен је 1961. у Херцег Новом, у Црној Гори, пет година је био директор Ross South East, инвеститорске групе за трговину и банке, онда је био менаџер у Salford and Danube Foods Group (DFG) и учествовао је у приватизацији компаније минералне воде Књаз Милош. Такође је био у управном одбору DFG и за њих је учествовао у преузимању прехрамбених компанија у Србији (Књаз Милош, Имлек, Бамби, Млекара Суботица, Банат, Новосадска Млекара, Импаз, Бањалучка Млекара). Био је у руководству компаније Застава из Крагујевца (Застава је производила аутомобиле и оружје), био је министар за приватизацију и економску трансформацију за време владавине Слободана Милошевића(1997 – 2000), врло је могуће да је у том периоду учестовао у продаји Телекома и тако зарадио позамашну количину новца. Он је био на изборној листи Југословенске уједињене левице „ЈУЛ“, то је била комунистичка партија под вођством Милошевићеве жене Мире Марковић, али они нису имали везе са комунизмом. Чланови партије су били похлепни људи који су крали фабрике од радника (1991. године су направили закон да друштвено власништво припада држави). Беко је самопрозвани „краљ приватизације“.
У 2017. години Беко је директор Laderna International B.V. инвеститорске холдинг компаније која је јавно окривљена за манипулисање приватизацијом Луке Београд, Ц маркета, Новости, Гранекспортa и Слободне зоне Београд. Такође је члан Савета за развој економских односа Србије и Италије, што значи да га италијански бизнисмени могу контактирати, ако желе да купе нешто у Србији.
Новембра 2014. године на Бека су пуцали криминалци и притом га ранили, али је преживео. Судски поступак против нападача и даље није окончан 2017. године, а оптужница је базирана на ДНК анализи. Претпоставка је да је добио повећу количину новца од богаташа и одлучио да те паре задржи.
Јавност је 2014. године сазнала да је Беко купио текстилну компанију поред зоо врта у Београду, да би је затворио, а то место односно парцелу, искористио за изградњу скупог и луксузног туристичког комплекса који би садржао стамбене и комерцијалне јединице, канцеларијски простор, као и хотел од пет звездица. Можда је остао део овог пројекта, а можда је продао парцелу грчкој компанији Ламда за 56 милиона евра. Ламда је унајмила познатог архитекту Заха Хадида да дизајнира комплекс. Овај комплекс ће коштати више од 200 милиона евра и имаће 94 хиљаде квадратних метара. Српски текстилни радници су жртве (капиталистичког) „развоја“, Беко је извукао профит од 56 милиона евра од приватизације само једне фабрике. Председник Ламбде је Анастасиос Гианитсис (грчки политичар и професор на Атинском Универзитету) а директор је Одисеас Атанасију.
3. Мирослав Мишковић
Мирослав Мишковић је сличан Беку. мада је чак и моћнији од њега. Мишковић је имао две милијарде долара 2007. године, али одређени извори јављају да није богатији од Миодрага Костића чије се богатство процењује на 520 милиона евра. Можда ако поредимо вредност њихових компанија Мишковић има мање богатство, али он је много зарадио од продаје својих компанија, тако да сад има богатство које није видљиво као у прошлости. Он би такође могао своје фирме да „прода“ себи тако што би регистровао офшор компаније, преко којих би изнео своје богатство из Србије, уколико би власт добила идеју да му све конфискује.
Мишковић поседује више од 70 компанија, али главна је Делта Холдинг. Делта је инвестирала у пољопривреду 250 милиона евра, и та компанија поседује 25 000 хектара пољопривредног земљишта (37% је изнајмљено од државе), активисти за животињска права и заштиту средине би били јако заинтересовани за пословање ове компаније: Delta Agrar Ltd, Аутопут за Загреб 35, 11070 Београд. Мирослав је Делта шопинг центре у Београду и Подгорици продао 2016. године, за 202 милиона евра (127+75 милиона евра). Он жели да инвестира тај новац и направи хотел и једну пословну зграду за компаније поред хотела Хајат у Београду. Такође је продао Делта Макси Delhaize group из Белгије за 932 милиона евра 2011. године.
Ухапшен је 12. децембра 2012. и провео је 7 месеци у притвору. То је био први пут да је милијардер ухапшен и толико времена провео у притвору. Био је оптужен за више финансијских злочина повезаних са приватизацијом Луке Београд, Ц маркета, али је на крају осуђен на 5 година за помагање свом сину Марку да избегне плаћање такси од око 3 милиона евра. Наравно жалио се Вишем суду.
Мишковић је рођен у слеу Бошњане у Србији, власник је Делта компаније и у њеном је управном одбору, а био је заменик премијера за време власти Слободана Милошевића(1990). Мишковић је финансирао политичке партије и био је изнад закона, а закон је притом креиран према његовим потребама све до 2013. Европска Униија није извршила притисак на нову власт да истражи његове сумњиве приватизације. Он је први профит остварио у време Милошевићеве власти, у то време економске инфлације био је привилегован и сада има многе компаније и монопол на тржишту. Главна стратегија му је била да купи све што би могло интересовати западне капиталисте и то им касније прода по вишој цени. Када је куповао компаније и парцеле, користио је своје политичке везе да би га све изашло јефтиније или је једноставно куповао фабрике на атрактивним локацијама и отварао шопинг центре. Ово су неке компаније и земљишта које је искористио „Пекабета“, „Јухор“, „Сунце“, ПЗП “Београд“, Аутокоманда, Подунавље, „Базар“, „Семе“, „Обућа“, „Напредак“, „Јединство“, „Сомбор“...
Беко и Мишковић су почели да се понашају као каубоји, тако да су одређени немачки богаташи(Бодо Хомбах, WAZ Media Group) били принуђени да напусте посао у Србији због њих (и због Млађана Динкића) ускоро су европски политичари (које финансирају богаташи) један за другим почели да врше притисак, како би заштитили своје финансијере од српских каубоја.
4. Миодраг Костић
Миодраг Костић (1959) је оснивач и власник МК групе разноврсне холдинг компаније која се првенствено фокусира на пољопривреду. Седиште МК групе се налази у: Булевару Михајла Пупина 115е, 11070 Нови Београд, компаније које поседују МК групу су регистроване у Холандији и Швајцарској, вероватно да би се избегло плаћање пореза. МК група се налази у поседу две компаније, Wheat Corn Holding B.V. из Амстердама поседује 86,94% , а Agri Holding AG из Швајцарске 11,46% притом се само мали део од 1,6% налази у поседу самог Костића.
Своју кућу у Петроварадину Костић је поклонио Националној асоцијацији родитеља деце која болују од рака. Саградио је нову кућу на Дедињу у Толстојевој. Ужичка и Толстојева су иначе улице милијардера и страних дипломата, Слободан Милошевић је имао стан у Толстојевој 33 и кућу у Ужичкој 34. Костићева кућа у Толстојевој садржи затворени базен и кућни биоскоп, а површина јој је око две хиљаде метара квадратних. Он такође поседује стан на Новом Београду а његова мајка је купила стан у на полуострву Завала, у Дукљанским вртовима, Будви, Црној Гори за 2,5 милиона евра, у истом комплексу у којем је и Стивен Сигал купио стан. Просечна цена станова тамо износи у просеку 5 000 до 8 000 евра по квадратном метру. Нил Емилфарб је конструисао овај комплекс, а он такође поседује Луку Црна Гора при чему је инвеститор је био одбегли руски олигарх Сергеј Полонски.
Костић такође поседује и јахту Александар V: То је јахта од 48 метара саграђена 2008. од стране компаније ISA yachts, а коштала је 28 милиона евра. Јахта се налази у Тивату и Будви, у Црној Гори. Костић је изнајмљује на недељу дана за 200 000 eвра.
МК група је такође добила 3 милиона евра из Фонда за развој Србије. Костић је тренутно један од најбогатијих људи у Србији са богатством процењеним на 520 милиона евра. Постао је познат јавности због куповине фабрике шећера за 10 милиона евра док је фабрика поседовала залихе шећера у вредности од 20 милиона евра, а последњих година покушао је да пропагира интересе Монсанто корпорације (они се углавном баве производњом генетски модификованог семена). Сада он поседује 50% производње шећера у Србији и 25% производње кукуруза. Ако се разболите од кукуруза немојте да се зачудите, Костић и Монсанто зарађују од тога.
Костић је 2017 искористио своју швајцарску компанију Агро холдинг за куповину 30% Словеначког аеродрома Порторж, а такође поседује и хотел Палас Порторож. МК група у влассништву има и једну петину Словеначке банке која се зове Горењска банка.
Европска банка за реконструкцију и развој је 2013 године купила 5% МК групе за 50 милиона евра.
Од 2000. године, систем МК група поседује фабрике шећера (Пећинце, Врбас и Ковачицу), више од 10 пољопривредних предузећа ( „Агроунија“, „Ђуро Стругар“, „Лабудњача“, „Војводина“ , „Панонија“ , „Елан“ и друге), трговинске и складишне комплексе( „Гранекс – порт“, „Жито Башка“) и тако даље. Данас његова компанија обухвата систем од 35 компанија у Србији и Украјини (Агро Инвест Украјина). МК група поседује 23 000 хектара земљишта у Србији (40% је изнајмљено од државе) и 30 000 у Украјини.
Умешан је и у туризам. МК планинско одмаралиште поседује хотеле Гранд и Ангела као и комплекс апартмана Конаци и Сунчеви врхови, као и 88 Rooms бутик хотел у центру Београда.
МК Fintel Wind је основан 2007. године, а главно пословање ове компаније је "производња еко (зелене) енергије" коришћењем генератора које покреће ветар и соларних панела. То је додуше вероватно начин да се од Европе узмe novac за развој еко енергије, Костић naravno има пријатеље у политици који му говоре које компаније да оснива како би могли красти новац који даје Европа.
МК група је 2011. године преузела компанију „Carnex“ (основану 1958), лидера у производњи меса и месних прерађевина у Србији.
Костић је председник менаџерског одбора АИК банке и по други пут председник српског бизнис клуба „Привредник“ који окупља 40 најуспешнијих предузетника у Србији.
5. Ђорђије Ницовић
Ницовић је сличан случај као Мишковић, Костић, Беко... Учествовао је у процесу приватизације и банкрота многих компанија које је купио. Служи се са 30 000 хектара пољопривредног земљишта, од чега је 60% изнајмљено од државe, а остатак је у његовом власништву. Ирва Инвестиције д.о.о. кроз своје помоћне компаније, обезбеђују услуге комерцијалне и стамбене изградње, производе текстил и оперирају у пољопривредном сектору. Ирва је у свом поседу имала 27 фирми. Компанија је основана 1997. године и базирана је на Тргу Републике 3/III, 11000 Београд. Ипак Ирва је 2017. у процесу банкрота. Ницовић је ставио у банкрот компанију ПИК Бечеј 2011. године. Иста ствар се десила и текстилним компанијама које је купио: Први мај, Нитекс, Рудник и Јавор. Поседује фирму за изнајмљивање аутомобила Аутотехна, као и брокерску кућу Дил Брокер. Његов изговор био је да су га банке бациле у стечај због дуга од 90 милиона евра, иако је вредност његове компаније процењена на 500 милиона евра, и поред мање продајне активности његових фирми због економске кризе 2008.
Марко Ницовић, његов старији брат је био полицајац, а постао је члан партије СНС 2008. године , неки говоре да је члан „Црногорског клана“ у Србији. То значи да је непосредно повезан са криминалцима.
Ницовић је рођен у Колашину, у Црној Гори, али је завршио Правни факултет у Београду и почео да ради у Народној банци Југославије, углавном економске послове, као брокер. Провео је неко време на размени студената да би студирао брокерски посао, а онда се вратио у Народну банку. Када је дошло до распада Југославије, он је купио банку Капитал која је била у стечају. Члан је карате и тениске асоцијације.
Занимљиво је оно што пише у владиним документима, наиме кућа у Ужичкој која је коришћена за смештај страних политичара који су у посети Србији сада се налази у Ницовићевом приватном власништву, а комшија му је бивши председник Томислав Николић.
У сваком случају Ђорђије Ницовић и Милија Бабовић су комшије бивших председника. Тренутни председник Александар Вучић не жели да се сели из свог тренутног пребивалишта на Новом Београду.
6. Милија Бабовић
Бабовић је 1985. године започео своју текстилну производњу. Основао је Fashion Company са 60 радњи у Хрватској, Македонији, Србији, Црној Гори. Његова компанија је имала право да заступа следеће брендове: Replay, Levis, Energie, Killah, Guess, Liu Jo, Fornarina, Timberland, Tommy Hilfiger, Camper, Cesare Paciotti, Scotch & Soda, Desigual, Bata, Ugg Australia, New Zeland Auckland.
Он је сувласник Fashion Park Outlet центра у Инђији, граду северно од Београда и такође је сувласник Victoria Group која је умешана у производњу хране: Сојапротеин а.д., из Бечеја; Victoriaoil из Шида, Victoria Logistic d.o.o. из Новог Сада; Fertil d.o.o. из Бачке Паланке; Лука Бачка Паланка д.о.о. из Бачке Паланке; Ветеринарски завод Суботица а.д. из Суботице, СП лабораторија а.д. из Бечеја, Victoria Phosphate d.o.o. из Босилеграда; Victoria Starch d.o.o. из Зрењанина; Риботекс из Љубовије. Он такође поседује компанију Фундаментум која поседује шопинг центар Форум у Нишу.
7. Богољуб Карић
Карић рођен 1954. године је српски бизнисмен и политичар рођен на Косову, али се преселио у Београд. Он је глава своје многобројне породице и било би јако заморно писати о свима, мада ће одређени чланови бити споменути.
Они су свој посао проширили на Русију и Белорусију, а Богољуб се 10 година скривао од српске полиције, од 2006. – 2016. године, али се 2017. вратио у Србију јер је нова власт добра за њега.
Богољуб и његова браћа Сретен, Зоран и Драгомир били су свирачи на венчањима и прославама када су били млади. Али на неки „магичан начин“ Карићево предузеће је израсло у мултимилијардерску корпорацију, касније познату под именом Астра Група.
Астра укључује многе компаније за увоз и извоз, телекомуникације и електронске медије (GSM и NMT мобилне телефоне, интернет услуге, алфанумеричко пејџовање, БК телеком ТВ станица), банкарство и финансије, БК Универзитет, Dana Holdings за некретнине итд. Dana Holdings главне послове има у земљама бившег Совјетског Савеза: милиони квадратних метара за руску управу, Управу Москве, Јакуте, Казахстана, Узбекистана, Таџикистана, Киргистана, Украјине, Белорусије, Молдавије, Јерменије, Азербејџана, Грузија и других. Вредност завршених пројеката превазилази 5 милијарди евра, док величина нових пројеката превазилази 6 милиона квадратних метара.
Од 2006. до 2016. године Богољуб је био под истрагом у вези прања новца и осумњичен је за оштећивање буџета Републике Србије за 21 милион америчких долара и у том тренутку је побегао у Русију. Ипак 2016 године случај је одбачен, јер је истрага застарела. Карић се у Србију вратио 30.12.2016. као слободан човек и наставио своје уобичајене активности.
Такође је био оптужен за прање новца или нешто слично, јер је узео 60 милиона евра од своје телефонске компаније Mobtel и пребацио их у БК групу и приватне банковне рачуне своје породице.
Наравно да се Карић није мешао у политику, судски процес никад не би ни започео против њега. Желео је да уграби политичку моћ како би могао намештати уговоре својим предузећима и још више се обогатити. Кандидовао се за председника Србије јуна 2004. године и покупио скоро 20% гласова. Његова порука је била примат економије у односу на политику. Док се крио у Русији, његова жена Миланка је водила партију и сада је она његов заменик у скупштини. Његов брат Сретен је заједно са њим морао да бежи у Русију, а њихов трећи брат Драгомир је можда остао у Србији. Сретен је преминуо 2017. године, а његова кћерка Гордана је постала заменик у Београдском парламенту.
Сретенов син, Стефан Карић добио је 9 месеци затвора због тога што је колима ударио девојку и од ње направио инвалида 2005. године, њено име је Станислава Павловић. Она је месец дана била у коми, једна година јој је била потребна за опоравак, а још 3 године је морала да посећује бање како би јој се здравље унапредило. Стефан је обећао да ће о њој увек водити рачуна, платио је за њено лечење у бањи, али је никада није звао нити посетио. Девојка је желела да се осигура да ће помоћ стварно добити и тражила је да се сва обећања ставе на папир 2009, али су ускоро након тога престали да јој помажу. Њој је потребна стална нега и биће у великом проблему кад јој родитељи премину. Она има пуно право да криви Стефана и да тражи све написмено. Вероватно су јој помагали како све не би отишло на суд и касније је оставили на цедилу. Богаташи су луди кад се ради о новцу.
Богољубова партија Покрет снага Србије – БК је 2017. године у коалицији са партијом на власти односно СНС. Син Александра Вучића лето проводи на Карићевој јахти у Црној Гори, а једна Јелена удата за Ивана Карића је као део породице укључена је у власт близу председника, она је постала менаџер фондације жене сада већ бившег председника Николића, Фондације Драгица. Томислав је био председник све до јуна 2017. године.
Карићи су 2006 године имали 13 вила и 33 стана у Београду.
Богољуб има три брата, Сретена, Драгомира и Зорана. Немојте да вас фине слике са бебама заварају, ти људи су предатори, и то баш оне врсте која својој деци омогућава да глуме уметнике док они израбљују друге и играју прљаве игре. Нека од њихове деце немају појма о прљавим пословима, њих интересује уметност, али не због новца иако им крвави новац омогућава да се баве уметношћу од које неће зарађивати. Према томе њихови родитељи израбљују друге да би њихова деца могла да мудрују уместо да раде.
8. Веселин Јевросимовић
Јевросимовић је власник таблоидних новина Телеграфа и ИТ компаније ComTrade Group , он израбљује програмере и згрће огроман новац, јер компанија има више од хиљаду запослених. Ова компанија се такође бави дистрибуцијом хардвера, софтвера и дигиталних штампача. Поред тога производе и софтвер: Backup and Recovery производ за Nutanix, дигитализовали су пословање Ryanair са апликацијом за путнике, порталом,четбот алатка за Вајбер и друго.
Он поседује јахту марке Sunseeker Predator 92 Sport, која вреди 4 милиона евра. Живи 35 километара удаљен од Београда у селу Перлез у зрењанинском округу. Тамо има кућу, кулу, базен камин и мини спа центар.
Два криминалца су 2013. године бацили две ручне бомбе у двориште његове куће на Бањичком венцу у Београду у улици Вељка Лукића Курјака, али изгледа да је улица променила назив у Генерала Павла Јуришића Штурма.
9. Војин Лазаревић
Лазаревић је познат као члан „енергетске“ мафије у Србији, други члан је Вук Хамовић. Фирму је регистровао у Великој Британији и користи је да би извозио струју коју произведе српски ЕПС другим земљама. Он је такође власник Руднап групе која има четири главна поља деловања: енергију, индустрију, некретнине и пољопривреду. Они граде системе електрана и термоелектрана и опреме. Руднап је почео да ради на неколико пројеката малих хидроелектрана, са укупним капацитетом од 15 МW. Од 2007. до 2011. године ова компанија је имала добит од 600 милиона евра годишње, 2014. су продали 51% пољопривредног сектора Al Dahri- ју фирми из Абу Дабија. Према неким информацијама он није исплатио банци дуг од 21 милион евра 2014. године и компанија је имала губитак од 17 милиона евра.
Лазаревић поседује јахту Sunseeker Predator 108, која вреди 10 милиона евра. Он је такође добио 5 милиона евра из Фонда за развој Србије. У књигама компаније је записано да Лазаревић има зграду са 21. станом у Balmoral Court, Queens Terrace у Лондону NW8 6DW али после провере испоставило се да зграда има 15 а не 21 сстан. Тако да је можда поседује, али та информација није сигурна.
10. Вук Хамовић
Хамовић (1949) је осамдесетих година радио у Енергопројекту, да би касније са Зораном Дракулићем основао компанију Ист Поинт на Кипру и њен огранак у Србији Ју Поинт. Они су решавали проблеме око дугова између Југославије и Совјетског Савеза и могуће је да су продавали дугове у Лондону и Франкфурту. било како било Хамовић је одлучио д аоснује своју компанију 1991. године и назове је YU Trust. Он је такође основао опозициони недељник Време и финансирао је председничку кандидатуру Србина из Америке, Милана Панића, а када је Панић изгубио, Хамовић одлази са породицом у Лондон. Тамо је радио у инвестиционој банци GML International, која је трговала интернационалним дуговима. Такође се бавио дуговима за увозну електричну енергију међу земљама југоисточне Европе и са пријатељима је основао EFT Group. Сада они тргују и извозе струју за 20 земаља. Купују је од државних произвођача и препродају другим земљама, што је облик енергетске мафије. На њиховом сајту стоји да је EFT Group европска фирма за трговину енергијом и инвестицијеи да послују у југоисточној, централној и западној Европи, као и у Турској и на Балтику. ЕFT и Dongfang Electric корпорација су потписали уговор о преузимању, што је био последњи корак за изградњу електране у Босни са капацитетом од 300MW. Током 2016. године термоелектрана Станари је пуштена у рад, одрађена је проба и први мегавати су изашли на националну мрежу, доказујући да ће ова електрана бити поуздан извор енергије. EFT је такође успешно завршила инвестиције у фабрике за ископавање и пренос угља. У периоду између јануара и августа 2016. електрана Станари је произвела 103,7% од планиране количине, средња вредност за тај период је била 252MW. током августа средња потрошња угља по мегават часу била је 1.170 тона. Eлектрана Станари ће производити 2 милиона мегават часова годишње.
Хамовићев син Милош, рођен 1979. године у Београду, је подпредседник групе школован је у Великој Британији, где је студирао на City University у Лондону. Прву позицију у EFT је добио 2004. године.
Форбс 2014. године спомиње Хамовића као седмог најбогатијег Србина са пребивалиштем и држављанством Британије, са богатством од 250 милиона евра. У сваком случају фирма му је регистрована у Лондону, а банковни рачуни су у Женеви и на Кипру. EFT је 2008 била под истрагом од стране Serious Fraud Office за наводну корупцију, али није дошло до оптужнице.
Зоран Ивковић је са Вуком био у EFT групи и тамо је извршавао позицију директора 4 године и у том периоду су пребацили милионе евра кроз банке у Швајцарској. Пре прикључивања EFT-у , Зоран је био директор руске компаније GML International Limited која се фокусирала на финансијску трговину, намиривање дугова и коришћење државних дугова као методе плаћања, највише у источној и централној Европи. Такође је био јако умешан у трговину уговорима. Џејмс Грегори Дејвид Нај је такође директор, а поред тога има компанију за сатове и накит, The Synchronome Company Limited.
11. Милка Форцан
Форцанова је рођена 1969. године у Београду и удата је за Бранка Форцана. Она је дипломирала на Економском Факултету Универзитета у Београду, и радила у маркетингу, у Лондону. Вратила се у Србију и добила посао у компанији Делта 1992. године. У Делти је остала 18 година и била финансијски и маркетиншки директор. Подпредседник Делта Холдинга постала је 2003. године. Од 2004. до 2011. била је председник управног одбора Југохемије (њен отац је тамо био директор у време социјализма), друге по величини компаније за производњу и продају фармацеутских производа на велико у Србији. Фирма је прошла кроз типичан процес приватизације, директор јој је уништио вредност да би је јефтино купио, а онда када се нашла у приватном власништву вредност јој се одједном повећала. Њена сеста Смиљка Милеуснић је такође директор у овој компанији, а она је чак била у затвору. Тужитељ је теретио за злоупотребу позиције како би зарадила 1,2 милиона евра при увозу Новартис вакцина против свињског грипа.
Милка је 2008. године почела да меша политику и посао, јер је увидела да Мишковић и Беко праве паре кроз политичке конекције, али можда је регрутована од стране српске тајне службе или неког другог из ЕУ да ради за њих. Она је направила Одељење за интернационалне односе и промовисала Делта Холдинг и српски бизнис на великим економским и политичким догађајима и форумима као што си Светски Економски Форум (Давос), Европски пословни самит (Брисел), Пријатељи Европе (Брисел) и многи други. Од 2009. године, Милка Форцан је члан Саветодавног пословног савета за Југоисточну Европу, а то је интернационални бизнис форум са тежњом да се подржи процес европских интеграција. као и многи пословни људи и жене добила је мноштво награда, што је вероватно плаћено, јер то компаније раде да би се промовисале, одређени часописи вам дају награду пошто им платите и на тај вас начин промовишу.
Милка је у мају 2010. напустила компанију Делта (и узела велики новац од Мишковића) и фокусирала се на бизнис, политичко саветовање и лобирање. Српско друштво лобиста је именовало као свог представника за Европску Унију.
Форцанова је такође у уредништву научног часописа „Изазови Европске уније“ који издаје Official Gazzete.
У мају 2011. године Милка је постала члан управног одбора Уније тениских професионалаца Србије.
12. Миломир Јоксимовић
Јоксимовић рођен 1961. године, познат је под надимком Миша Омега (продавао је кола деведесетих, Омега комерц) је умешан у прљаве процесе приватизације. Користио је компанију Мозаик кетеринг д.о.о. да купи ланац ресторана Три Грозда за 4 милиона евра 2006. године, а тај ланац је имао преко 500 радника и 40 ресторана. Он је продао ресторане и бацио компанију Мозаик Кетеринг у стечај 2012. године. Хипо Алпе Адрија банка му је дала кредит од 3,4 милиона евра да би купио Три Грозда. Приватизација је објављена од стране Акцијског фонда Србије иако није постојао реални разлог за ту приватизацију. Акцијски фонд је институција Министарства индустрије која помаже око приватизација, али као што видимо они су злоупотребили свој положај да би се обогатили уз људе какав је Јоксимовић. Он је 2009 почео да издаје и продаје ресторане и да их користи како би узео кредит од друге банке, за један ресторан је добио 300 хиљада евра кредита. У овоме су учествовали његова жена Зорана као и синови Милан и Јован.
Хипо Алпе Адриа банка је такође дала 80 милиона евра криминалцима који су се бавили кокаином.
Дунав група је холдинг са много предузећа, а 10 до 20% припада Миломиру, он такође поседује 50% KonTiki Travel and Service d.o.o. Већина ових компанија се користи за крађу новца или узимање кредита од банака, а сада су све те компаније под стечајем. Миломир дугује радницима плате за више од 3 године рада, неки од њих чекају на цифре веће од 20 хиљада евра (у мањем месту за те паре можете купити кућу).
Дунав групу је у поседу и Николе Ђивановић, који је био саветник Народне банке Србије и касније министра финансија Млађана Динкића. Никола је купио све београдсе биоскопе( Београд Филм А.Д.) за 9 милиона евра и продао 9 биоскопа за 22 милиона, многи од ових биоскопа су затворени што значи да их је искористио за узимање кредита од банака. Он такође поседује компанију Light blue trading Ltd. на Бахамима и једну у Лондону под именом JKR. Ова компанија поседује још једну ћерку компанију у Ротердаму; JKR Natural Resource Exploitation B.V. а ова компанија поседује Дунав групу. Никола је 2011 ухапшен.
Вести о Миши Омеги из 2017. године: уништио је компаније које су поседовале мале ледоломце на рекама и Србија је морала да плаћа Мађарској 30 000 евра да би послали такве бродове и ломили лед. Пошто су реке биле залеђене цео јануар, причињена штета износи 70 милиона евра.
Јоксимовић је такође сувласник безбедносне компаније SecTraCon, заједно са Гораном Радосављевићем званим Гури (он је 2005 избачен из полиције, вероватно због крађе новца). Миломирови синови Владан и Јован поседују фирму за заштиту Sectra Consulting из Београда и још једну Омега обезбеђење д.о.о. из Новог Сада.
13. Силвија Вернети
Силвија Вернети је директор Фијата у Србији (Фијат аутомобили Србија), она је такође у извршном одбору Фијата у другим земљама; Северјној Америци, Пољској и Русији. Фијат је 2008. купио фабрику аутомобила у Крагујевцу за 100 милиона евра (67%). У Јуну 2017. године радници ове фабрике су протестовали, јер су менаџери од њих тражили да за две смене производе исту количину аутомобила, као што су пре радили у три и са већим бројем радника. Плата радника је 400 евра месечно. Фијат је такође из државног буџета за сваког запосленог добио 10 хиљада евра, тако да би они могли искористити овај новац за исплату раднике пуне две и по године. наравно политичари су добили мито да би задужили државу и тим позајмљеним новцем платили Фијату. Млађан Динкић и Борис Тадић били су главни политичари који су склопили договор са Фијатом.
Фијатова фабрика у Крагујевцу тренутно производи Fiat 500 L , који се продаје у више од 100 земаља света.
Фијат у Србији такође врши утају пореза, јер имају приходе од 1,5 милијарди евра, а нето добит од само 10 милиона евра и притом запошљавају 3670 радника.
14. Петар Матић
Матић рођен 1966. године, је српски бизнисмен и власник MPC holding и MPC Properties. MPC je 1991. године трансформисан у MPC Group. Две главне гране пословања 2003. су им биле некретнине и трговина. Врло брзо је Матић основао MPC Холдинг и MPC некретнине, 2007. MPC некретнине ушле у стратешко партнерство са Merrill Lynch/Банком из Америке. MPC некретнине вреде око 260 милиона евра, од чега 20% припада Американцима. Компанија поседује 7 тржних центара у Београду.
Матић је био близак пријатељ Марку, сину Слободана Милошевића и са њим је био умешан у посао са алкохолом и цигаретама. Он се такође бавио продаjoм спортске опреме(одеће и обуће) и другим пословима. Такође је куповао фабрике због атрактивне локације на којој су се налазиле (односно земљишта), и уместо да развије њихово пословање, уништавао их је и користио земљиште за изградњу стамбених објеката. Због тога је много радника остало без посла. Исту ствар је започео и у Сарајеву, желео је да изгради шопинг центре и стамбене зграде у свим главним градовима бивше Југославије.
Поседује јахду модел Navetta 30, која вреди 7 милиона евра.
15. United Group B.V.
United Group B.V. је телефонски и медијски провајдер у свим републикама бивше Југославије. ККR поседује 60 – 70% ове компаније, а Европска банка за реконструкцију и развој је инвеститор у компанију. KKR је америчка компанија коју води Петреус, бивши директор ЦИЕ. KKR je искористио United групу да би купио једног кабловског оператера, српски СББ за милијарду долара, интернет провајдере и друге компаније из области телекомуникација, али су такође направили кабловску телевизију N1 и купили Гранд продукцију (фолк музичку кућу). Они ипак нису стали само на Србији, већ су преузели Телемах Словенија као и Телемах Босна. Телемах Црна Гора је 2014. постао део United групе. Данас је Јунајтед група највећа алтернативна ТВ платформа која се плаћа у свим регијама бивше Југославије и обезбеђује телевизију, интернет, фиксну и мобилну телефонску везу за 1,57 милиона домова. Њихов приход износи 480 милиона евра.
Шолак је основао СББ 2002. године и био је директор ове компаније све до 2008. године. После преузимања Телемах Словеније 2009. господин Шолак је преузео улогу председника управног одбора. Он је Петреусов главни човек у послу.
Викторија Боклаг врши функцију директора СББ Србија и као подпредседник маркетинга и медија за групу. Она је такође члан управног одбора United Group Foundation.Она је одговорна за све комерцијалне иницијативе на нивоу групе.
Виолета Васиљевић се брине о регионалној корпорацији са тимом од 1,500 запослених. Тренутно је одговорна за техничку и оперативну подршку за све административне функције и производе групе.
Драгица Пилиповић Чафи је члан групе од маја 2008. Била је директор менаџмента у СББ од 2009. године, а у јулу 2015. је постала подпредседник корпоративних послова у Јунајтед групи. Госпођа Пилиповић Чафи је била на много високих позиција у Европској банци за реконструкцију и развој, као и у Интернационалном монетарном фонду у Вашингтону.
Јанез Живко је подпредседник финансијског одељења, а школован је у Америци.
Ратајац је одговоран за процену стратешких иницијатива преузимања групе. Пре је био виши стручни сарадник у Mid Europa Partners, а пре тога као инвестициони банкар у Deutsche Bank.
Суботић је директор Јунајтед медија, дела групе који се бави производњом садржаја.
Штер се придружио Телемаху 1998. и био је директор телемаха Словенија од 2011. године.
Батистић се придружио Телемаху БиХ 2012. године и тамо врши функцију директора.
Тања Милошевић је директор Телемах Црна Гора, а образовала се у Европи што значи да је из повлашћене породице, обични људи немају ни за карту до Европе.
Срђан Радић је директор сателита и ОТТ платформи.
16. Жељко Митровић
Митровић је био у комунистичкој партији код жене Слободана Милошевића, она је користила његов медиј за рекламу партије, а заузврат је добио функцију заменика и члана партијског одбора. Он је искористио партијске везе за изградњу своје медијске империје, а када су 2000. године потпуно изгубили утицај напустио их је. Тада је већ морао потпуно смањити своју улогу у комунистичкој партији, као и пријатељство са Милошевићима и посао развијати под новом, капиталистичком проевропском влашћу, али и приширити га на Хрватску. Он је власник једне од највећих медијских корпорација у региону, Pink International Company d.o.o. (пуно правно име гласи: Предузеће за информисање и маркетинг Пинк интернационална компанија д.о.о. Београд) која у свој састав укључује: Пинк медиа групу. Пинк медиа група укључује: Пинк ТВ у Србији, Пинк Црна Гора, Пинк БХ (у Босни), кућу за издавање цдова Сити рекордс, фабрику за производњу цдова и двдијева, филмски студио ПФИ, авио компанију Ер Пинк, фабрику жвака Стронг, воду Ива... Јефтиније је дао рекламни простор у време извбора СНС партији, а онда када су победили на изборима, вођа партије му је из буџета дао 3 – 4 милиона евра. Сви медији добијају неки новац из буџета, али Пинк добија највише.
Његов син Александар је возио сестрина кола сувише брзо и јула 2013. године убио седамнаестогодишњу девојку Андреу Бојанић која би данас ималa 21. годину. Она је од силине удара одлетела 20 метара. Александар се зауставио да јој помогне већ је побегао, али се касније пријавио у полицију у пратњи оца. Судија га је задржао два месеца у притвору, вероватно да би извукао још новца од његовог оца. Судски процес и даље траје сада када је 2017. године, а он као главни аргумент за одбрану криви девојку због њеног наводног преласка на црвено. Ипак требао би да буде кажњен бар због бежања са места злочина, мада се одбрана нада да ће добити казну само за непружање помоћи жртви. Видео снимак показује да је девојка заиста прешла на црвено, али чињеница је да је он возио толико брзо да га није ни могла уочити. Први суд је рекао да они нису надлежни и случај су препустили нижем суду, а тужилац захтева да процес започне из почетка зато што не верује у раније изнесене чињенице. Једна од проблематичних ствари је то што судски експерт тврди да је Митровићев син возио брзином од 70 km/h што је апсурдно имајући у виду да је девојка прелетела двадесет метара. Прилично стереотипна прича о деци богатих, он вероватно није једини син богаташа који је направио нешто слично и прошао некажњено. Да је сиромашан сигурно би постојале тачне информације о брзини којом је возио и друге релевантне чињенице се не би скривале нити извртале, међутим његов отац је у стању да искористи милионе евра и све то уредно заташка.
Митровић поседује јахту модел Sunseeker 105, твана El Bosco, вредну 9 милиона евра. Он је такође добио 2 милиона евра из фонда за развој Србије.
17. Предраг Ранковић (Пецони)
Пецони је направио више од 100 милиона евра кријумчарењем цигарета у периоду од 1998. до 2003. године. Познат је по томе што поседује Хепи ТВ и одбија да избаци ријалити програм , а најновији новински наслови нам о њему кажу следеће: 21. марта 2017. упуцан је у ногу од стране криминалца Жељка Рутовића због чега је два месеца провео у болници, међутим полицији је рекао да није видео ко га је упуцао. Рутовић је побегао од полиције у Црну Гору. Према информацијама из Беле књиге коју је направила српска полиција 2001. године, Пецони је био близак са сурчинским кланом. Ухапшен је 2003. током акције Сабља, која је спроведена након убиства Зорана Ђинђића. Пецони је власник предушећа „Инвеј“ из Земуна које се састоји од 10 различитих компанија: Фабрика слаткиша „Медела“ из Врбаса, Фабрика уља и биљних масти „Витал“ из Врбаса, Фабрика пећи, топионица и чврстог горива „Милан Благојевић“ из Смедерева, Фабрика пића „Рубин“ из Крушевца, Фабрика детерџената „Албус“ из Новог Сада. , Млинарска индустрија „Ратар“ из Панчева, „Лука Дунав“ у Панчеву, „Пекарска индустрија“ из Панчева, Фабрика уља и биљних масти „Сунце“ из Сомбора, Фабрика дувана „Монус“ из Земуна.
Цигарете је кријумчарио из фабрике „Дуван Македонија“ преко границе Табановци у Македонији и Прешево у Србији. Након преласка границе променили би таблице на камионима у такозваној „тампон зони“. Са лажним папирима, који су показивали да превозе пиринач и користећи везе на српској граници (корумпиране царинике) улазили су у Србију. након преласка границе цигарете су допремане до потрошача у Србији или остављане у складишту у Земуну. Камиони су припадали непостојећим предузећима, папири су били лажни, а компаније које су се бавиле препродајом пиринча никад нису постојале. Печати су такође били лажни.
18. Саша Вучинић
Саша Вучинић је Србин који је креирао медије за ЦИУ, а сада је направио платформу за финансирање проамеричких медија. ЦИА ради тако што скупља новац од многих људи уместо да све сами финансирају, јер на тај начин приде сакривају чињеницу да они (ЦИА) финансирају креирање медија, јер имају залеђину.
Саша је од 1980. до 1989. године радио као новинар и уредник часописа у Србији, од 1990. до 1993. био је главни и одговорни уредник на радију Б92, од 1993. до 1995. био је медијски консултант за Сорошеву фондацију(Фонд за отворено друштво) у Прагу, од 1995. до 2011. он је ко-оснивач и директор Media Development Loan Fund (Фонд позајмица за инвестирање у медије(је буквалан превод)) заједно са Стјуартом Аербахом (Stuart Auerbach). Овај фонд је обезбедио преко 100 милиона америчких долара у разним формама финансирања укључујући 90 милиона од акција и рефинансирања дугова преко 70 компанија у 25 земаља. Преко 36 милиона људи у развијеном свету је добијало вести од медија које финансира МDLF. Ова компанија је променила име у Media Development Investment Fund (фонд за инвестирање у развој медија) 2013. године.
Од јануара 2013. до новембра 2014. био је оснивач и директор портала који се бавио прикупљање средстава за медије (www.IndieVoic.es) .
Од јуна 2013 па све до данас је у управном одбору Independent Voices Foundation (Фондације независних гласова), од марта 2014. је гостујући предавач социјалног предузетништва на Националном Универзитету Сингапура, у Пословној школи, а од априла 2008. године је оснивач и директор V Media Ventures (В медијског подухвата) у Сингапуру.
Од августа 2014 он је ко-оснивач и партнер у менаџменту у North Base Media.
19. Родољуб Драшковић
Драшковић поседује компанију Свислајон Група д.о.о. која је мултинационални произвођач хране и пића из југоисточне Европе, а центар ове компаније је у Новом Саду. Окосница пословања Свислајона је производња слаткиша. Ово укључује производњу бисквита, чоколадица, наполитанки, турских слаткиша, еурокрема, тестенине, супа, житарица, готових јела, хране за бебе, мармелади и џемова, воћних сокова, воћних сирупа, алкохолних пића и сладоледа. Његова компанија запошљава 3200 радника.
Свислајон групу чине следеће компаније: Свислајон д.о.о. (Сисак, Хрватска), Свислајон д.о.о.(Вршац, Србија), Таково а.д. (Горњи Милановац, Србија), Прехрамбена индустрија Свислајон д.о.о. (Скопље, Македонија), Свислајон Мак д.о.о. (Скопље, Македонија), Свислајон Агроплод д.о.о. (Ресен, Македонија), Свислајон Аграр д.о.о.(Ресен, Македонија) и СЛ Таково Прехрамбена индустрија Требиње д.о.о. (Требиње, Босна и Херцеговина).
Његово богатство је процењено на 100 милиона евра, а приходи његове компаније су 135 милиона евра. Он је саградио кућу у Требињу, 35 километара од Дубровника и не живи у Србији, јер је био незадовољан политичарима. Драшковић је у фебруару 2017. године купио компанију у Србији под називом Вршачки виногради за 5 милиона евра и у склопу ових винограда 206 објеката/зграда, 140 возила, 516 парцела земље. Тотални капацитет подрума Вршачких винограда је 34,2 милиона литара и они могу да приме цео принос грожђа вршачке регије.
Свислајон је основан 1991. године, а Родољуб је искористио компанију да би учествовао у приватизацији државних компанија, прво је купио Таково. а касније хрватску компанију Еuro Food Markt д.о.о. за 20 милион евра. Тако да ако имате проблем са шећером у крви, дијабетесеом, раком дебелог црева итд. Родољуб је зарадио, а ти си се разболео.
Његов брат је Вук Драшковић, председник СПО већ 25 година и током деведесетих главна опозиција Милошевићу. Вук је новац такође добијао од ЦИА.
20. Тихомир Травунац
Травунац (1953)(на слици лево) је милионер у Београду који има сина анархисту (Ратибора,1981). Травунац је поседовао и продао 85% Proguard securitas са 3000 запослених компанији G4S за 15 милиона евра, али је задржао 15% зараде од посла. proguard securitas има широк спектар муштерија међу банкама, хотелима, ланцима радњи, ресторанима, производним, прерађивачким и хемијским пословима итд. Травунац је срећан што има сина Ратибора који се бори против државе, а не против Proguard securitas који је његовој породици обезбедио луксузан живот. Ратибор је оснивач прве левичарске књижаре и антикварнице у Београду „Бараба“ , која има књиге објављене пре Другог светског рата, и чини се да није заинтересован за капиталистички посао.
Тихомирова жена је била Росара која је радила у Народној банци и имала свој приватни посао. Сада је можда ожењен историчарком Бранком Прпа. Поред сина има и једну кћерку Сенку Тривунац, фотографкињу.
Тихомиров отац био је шпијун Титове комунистичке тајне службе, а посао му је био да буде уз краља који је побегао у Британију, а имао је поверење војске краљевине јер је у тој војсци служио пре Другог светског рата, његов брат Милош је био универзитетски професор и предавао је немачки језик. Oн је а 1941. године постављен за министра образовања у влади Националног спаса контролисаној од стране нацистичке Немачке. али је 1944. ухапшен и стрељан од стране југословенских партизана. На позицији је био све до 1942. Због тога је Тихомиров отац имао проблем кад се из Британије вратио у Југославију, јер су комунисти захтевали да буде ухапшен, али је то Тито одбио, јер је знао да је овај био шпијун. Он се оженио Гркињом, а кум на венчању им је био грчки шпијун. Све у свему Tихомир долази из повлашћене породице и искористио је распад Југославије за лично богаћење уз помоћ веза са тајном службом. Он се такође бави хотелима и у овом послу је заједно са Грцима. Травунац је финансирао Демократску партију и поред тога што поседује Proguard, написао је да и даље врши функцију директора хотела Хајат у Београду. Власник Хајата је Београдско мешовито предузеће, које управља хотелом „Hyatt regency“ у Београду. Смешно је то што је Тихомир питао истраживачке новинаре из Крика како им може донирати новац јер му се допало то што раде , иако би требало истражити сваког бизнисмена. Травунац је такође један од оснивача приватног универзитета Унион. Он такође поседује преко 10% акција хотела Excelsior у Београду, а овај хотел такође поседују Грци. Тихомир је такође један од оснивача Ниш Арт Фондација.
Датум: 2017-10-10 12:03:35
