Страх и ћутање излечених

Успешна терапија у Субиру

У последње време уочили смо да људи оболели од малигних болести све чешће постављају питања о чудотворном петролеју из Албаније који лечи све малигне болести. Иако постоји цели низ сведочанстава, ова револуција увек је успешно заташкана и дан-данас обавијена велом тајне.

До појаве интернета мистериозно су нестали десене научника и лекара који су покушавали доказати да је петролеј изузетно ефикасан у лечењу многих врста малигних оболења, као и да неке врсте овај дериват потпуно елиминише. Појавом интернета, та је тајна откривена и више није било могућности за претње лекарима, али су зато почели огромни притисци на фабрике петролеја које се у свету гасе једна за другом. Прва која је о томе јавно проговорила јест немачка лекарка др Паула Ганер која је цео радни век посветила испитивању рака и која је у једној својој студији изнела тврдњу да онај ко током године попије дванаест дана заредом по једну чајну кашику петролеја никада неће оболети од рака или леукемије.

Првобитно се петролеј у фармацеутске сврхе масовно користио за лечење туберкулозе и псоријазе, али му службена медицина никада није признала лековита својства. Посебно је занимљиво и како је први у свету о лековитим својствима петролеја када су у питању малигне болести писао и Јосиф Панчић у својој књизи “Оморица” након чега су се Срби масовно почели лечити петролејом. Они који су преживели захваљујући петролеју касније су добили одговор како су имали погрешну дијагнозу.

Током Првога светскога рата људи су се у Србији масовно лечили управо петролејом јер није било никаквих лекова. Но, о његовој лековитости нико није желео говорити на глас. Они који су се излечили заћутали су и петролеј је и данас велика тајна. Прва која о томе јавно проговара је немачка лекарка Паула Ганер која је све своје студије јавно објавила у којима је доказана ефикасност петролеја, али медији никад нису били заинтересовани за ово откриће.

Страх и ћутање излечених

НС репортер дошао је до великог броја људи из Србије који су потпуно излечени од рака захваљујући петролеју, али и међу њима влада невидљиви зид страха и ћутање. Претпоставља се да је то зато што не желе да средина зна за њихову болест, али и од страха од фармацеутских лобија који су годинама гушили истину на све начине. Неки су ипак пристали да поделе своје искуство како би можда некоме спасили живот.

Фарудин Ђелули је познати новосадски угоститељ који тврди да је изузетно тежак облик рака желуца излечио управо петролејем, а што је и доказао медицинском документацијом.

“Мени је петролеј дословно спасио живот, да није било њега, ја данас не бих био с вама – прича Фарудин своју животну драму. – Осећао сам ужасне болове у трбуху месецима, почевши од краја 2008., али се нисам јављао лекару јер сам мислио да ће то проћи. Када више нисам могао ништа јести и када сам спао на мање од 50 килограма, схватио сам да сам озбиљно болестан и отишао сам на преглед код. Одмах ми је речено да имам рак желуца, али ја то нисам поверовао. После сам ишао код другог, трећег… али су сви рекли исто. У “Медлабу” сам добио патохистолошки налаз, који је потписао патолог проф. др Иштван Клеми, у којему је писало да имам малигни лимфом желуца малт типа, а у Каменици су рекли да су ми остала још два месеца живота, али да ми уз одговарајуће лечење, које је подразумијевало и операцију и хемотерапију, могу продужити живот за чак три године.”

Фарудин је помислио да је свему дошао крај. Отишао је у родну Македонију да се опростим. Онда је у свом селу крај Тетова сазнао за жену која је боловала од рака матернице.

Имала је метастазе по читавом телу, али се излечила пијући петролеј који се набавља у Крују у Албанији. Тада су ми рекли да ми не може помоћи обичан петролеј који се може купити у трговинама, већ искључиво чист и рафиниран, а он се може набавити само у неколико европских земаља или у Крују, где је једино налазиште природнога чистога петролеја у свету. Та жена ми је помогла да набавим три боце тог петролеја и ја сам га почео пити свакодневно. Одлучио сам да се не враћам у Нови Сад и да откажем лечење у Каменици, па што ми Бог дâ. Наравно, није ми ни пало на памет да узмем било који лек који су ми лекари преписали, већ сам двапут дневно пио петролеј.

Човеку је у психи да је скептичан. Не прича о тако тешким болестима, као да се оне догађају неком другом. А ја сам на свако јутро гледао као да је посљедње. Нисам ни осетио да ми се здравствено стање поправља из дана у дан. Добро се сећам како сам се једно јутро пробудио и запитао што ми то фали, а онда схватио да немам никакве болове и да после годину дана могу поново јести. Погледао сам у календар и видио да је то био тридесети дан од првог јутра када сам прогутао прву кашичицу петролеја. Нисам могао да верујем да ћу живети. Вратила ми се воља за живот, а и осмех – каже Фарудин.

НС репортер добро је истражио ову причу, сазнавши и интервјуирајући велик број оздрављења. Како су дознали, млађи лекари никако не признају лековитост петролеја и сматрају то шарлатанством док старији лекари имају потпуно друге приче. Једна од медицинских сестара која је читав радни век провела у Институту за онкологију у Сремској Каменици и која је пензионисана пре неколико година као главна медицинска сестра, пристала је да исприча како се у Сремској Каменици сазнало за методу лечења петролејом.

Могу слободно рећи да нитко ко није користио петролеј није преживео рак без обзира на то којом се методом лечио – износи нам на почетку разговора ту шокантну чињеницу жена која је 40 година провела у Институту у Каменици гледајући и покушавајући помоћи људима оболелима од најтежих болести. – Страшно је што је то тако и што лекари не смеју да говоре о томе, али је то суморна слика света у којем живимо. Добро се сећам када смо ми за то сазнали, још 1978. године.

Успешна терапија у Субиру

Радила сам у амбуланти када је у преподневним сатима изненада ушла Ромкиња коју смо отпустили 1974. на носилима јер, по проценама лекара, више јој се није могло помоћи с обзиром на то да је рак дојке метастазирао на све органе. Када сам је угледала здраву на вратима амбуланте, помислила сам у први мах да јој је то близанкиња јер добро памтим лица и сетила сам се младе дјевојке која је дошла у Институт почетком седамдесетих у доста тешком стању. Али када је проговорила и рекла: “Е сестро, није дошло још моје време за умирање”, ноге су ми се одсекле.

Нетремице је гледала пацијенткињу. Ни реч није могла изустити. Непријатну тишину прекинула је пацијенткиња рекавши да ће јој све испричати неки други пут јер сад нема времена. Невероватна прича трајала је од поподне до касно у ноћ.

Позвала сам тадашњег начелника Онкологије проф. др Душана Петровића и испричала му да се пацијенткиња од рака излечила петролејом. Очекивала сам да ће ми рећи да сам луда и простодушна, али ме је разоружао својом ширином. Замолио ме да тој младој жени кажем да дође сутра и да ће јој он потписати све што треба. Након што се наша бивша пацијенткиња вратила кући у Оџаке с папирима који су јој у тридесетој години омогућавали пензију, остала сам с професором Петровићем у његову кабинету. Замолио ме да ником не причам о том случају. Негде у мају професор Петровић ми је рекао да је на неком конгресу чуо да Руси у Сибиру лече рак петролејом и одмах је одлучио да свој годишњи одмор проведе у Сибиру проучавајући алтернативне методе лечења те опаке болести. Када се вратио, кратко ми је рекао: “Немате појма где живимо и какав је ово свет.

Док милиони људи умиру у најгорим мукама, у Сибиру се пацијенти оболели од малигних болести с великим успехом лече петролејом и једино је важно да је петролеј стопосто чист. А изнад кревета болесника обешене су шунке и сланина које болесници сами узимају када су гладни. Када бисмо ми овде тако поступили, стрпали би нас у лудницу… Од тада никада нисмо ниједном болеснику говорили да не проба алтернативне методе лечења, али нисмо ни препоручивали петролеј… Поштено је рећи – из страха – закључује суговорница НС репортера.

ИЗВОР: нови-свјетски-поредак.ком