После дужег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.
Једина сигурна истина је та да човек који стрепи и страда, једина права стварност је стварност наше патње.
Смрт. Вечита мисао. Пријатељ из детињства. Насушна храна мојих дана и мојих ноћи. Притајена клица свести у нашим заборавима. Једино стално и вечито присуство у нама.
Људи виде себе онакве какви би желели бити. Из неког разлога скоро свако жели бити нешто што није, неко други. Питам се, због чега страх, зашто људи крију своје право лице. Боје ли се да ће бити повређени или испасти смешни ако се покажу у правом светлу.
Живот се креће у изломљеној линији, у непрекидном смењивању тренутака угода- неугода, у бесконачној дијалектици радост- бол.
Из безнадне борбе против детерминисаности никле су све илузије човекове, сви вирови и вртлози његове мисли заточене међу уским стенама стварности. Све слепе наде што му напућују срце.
Саосећам са дрвећем. Мислим да и оно дуго унапред слути промене времена.
Детињство- прегршт бесмртности!
Сваки је људски напор, напор против реалности реалнога.
Да, свет је препун успомена, свет је преоптерећен прошлошћу. Чудо како под тим теретом још дише. Чудо како данашњица још успева да проклија кроз наслаге умрлога.
Тајна јаких је у томе да, кад устреба умеју бити слаби, а тајна слободних да у датом трену умеју обесити о клин своју слободу.
Нисмо ли ови исти ми који јесмо и какви јесмо уједно и добри и зли, и подли и племенити, и цинични и сентиментални, и невини и развратни?
Не може бити великог уметника, а да је мален човек: то би значило да није уистину велики уметник.
Људи требају поново научити осећати, осећати заслужујући у то читаво своје биће.
Права уметност почиње онде где престаје сујета.
Али мисао смрти није дана свима. Она припада изабранима.
Амбиција је добра ствар све док се не оствари; а кад се остварила- готово!
Воља је ствар јаких, жеља ствар слабих.
Презрети људе значи владати њима.
Научио сам да је свака журба узалудна и сваки немир јалов; свеједно се дочека све, свеједно се открије смисао или бесмисао свега. Свеједно човек обиђе читав свој круг. Па зашто онда толика журба?
Само регистровани чланови могу да остављају коментаре
