Исправљање неправде према Курдима, Белуџима и шиитима

Мека и Медина феуд куће Сауд

Пре тачно десет година, лета 2006, у једном угледном америчком војном часопису – “Журналу војних снага” који је у власништву компаније “Ганет”, највећег светског издавача таквих публикација – објављен је текст у коме се предлаже прекрајање граница на Блиском истоку са циљем успостављања трајног мира на том политички трусном поднебљу.

Црна имена држава указују на оне које су се прошириле, црвене су оне које су се смањиле, сиве су оне које су остале непромењене. Фото: strategic-culture.org

Имајте у виду да је то у јеку борбе Америке и њених савезника са побуњеницима у Ираку, пре Арапског пролећа и свакако преграђанског рата у Сирији (можда би требало да кажемо Сиријског грађанског рата, будући да је то већ некако установљен назив овог конфликта у стручним круговима).

Тада предложена схема би довела до распада Пакистана, док би Иран, “држава сулудих граница”, изгубила добар део територије на уштрб Уједињеног Азербејџана, Слободног Курдистана, Арапске Шиитске Државе и Слободног Белуџистана, али би добила покрајине око Херата у данашњем Авганистану, регију која има историјске и лингивстичке везе са Персијом.

Тако би Иран постао у суштини поново етничка персијска држава, а најтеже питање са њим у вези би било да ли би задржао луку Бендер Абас или би је предао предложеној Арапској Шиитској Држави

Оно што би Авганистан на западу предао Персији, добио би на истоку од Пакистана, чија би се племена на северозападу поново ујединила са својом авганском браћом.

Пакистан, “још једна неприродна држава” како је назива аутор текста, изгубила би такође територије насељене Белуџима које би се припојиле Слободном Белуџистану. Остатак Пакистана би у целости лежао источно од реке Инда, осим дела области западно од Карачија.

Исправљање неправде према Курдима, Белуџима и шиитима

Градови-државе у оквиру Уједињених Арапских Емирата имале би мешане судбине, тако да би можда неке биле инкорпориране у Арапску Шиитску Државу која би у доброј мери окружила цео Персијски залив,док би друге задржале независност. Можда баш Дубаи, пошто је регији потребно “игралиште за богате развратнике”. Језгро те Арапске Шиитске Државе би био јужни Ирак, док би Кувајт и Оман остали у садашњим границама.

Аутор Ралф Петерс сматра да се морају исправити неправде према “превареним” народима као што су Курди, Белуџи и арапски шиити; посебно Курди, каже писац тих редова, пошто то што они, којих има између 27-36 милиона, немају своју државу он лично сматра “највећом неправдом између Старе планине (Балкана) и Хималаја”. А неправда, по њему, треба бити исправљена и што се тиче Јермена.

Генерално, идеја је да се досегне поштенија, иако и даље несавршена, земљишна расподела између Босфора и Инда.

– Имамо посла са колосалним, људским деформитетима који неће престати да генеришу мржњу и насиље док не буду били исправљени – писао је тада Петерс, указујући на то да се границе свеједно непрестано мењају

Он такође мисли да је једина шанса да Израел себи обезбеди мир у разумној мери то да се повуче са свих територија које је окупирао у Шестодневном рату 1967. године (у питању су Источни Јерусалим скупа са Храмовном гором, Западна Обала и Голанска висораван; са Синаја се повукао крајем седамдесетих, у договору са Египтом).

Слободни Курдистан би био формиран на уштрб Турске, Сирије, Ирака (још једне “неприродне државе”) и већ поменутог Ирана, и протезао би се од Дијарбакира преко Табриза; аутор верује да би та држава била тотално про-западно оријентисана, најзападније оријентисана држава од свих између Бугарске и Јапана.

Три ирачке сунитске провинције би се можда могле ујединити са Сиријом, која би у његовој схеми изгубила своју медитеранску обалу (шири појас приморја те земље насељен је углавном шиитима, пре свега Алавитима) за рачун Великог Либана.

Уосталом, ово и није толико нелогично будући да је Либан ионако створен као посебна држава баш из истих разлога и када се из ове перспективе погледа није јасно због чега тај алавитски појас није од почетка био део Либана. Или је јасно? Можда одговор лежи у жељи Француза да хришћански Маронити буду већина у тој држави.

Јордан би задржао тренутне територије и проширио се на рачун “неприродне државе” Саудијске Арабије, која би била разграђена у сличној мери као и Пакистан.

Мека и Медина феуд куће Сауд

Петерс сматра да је кључни разлог шире стагнације исламског света то што Кућа Сауд третира Меку и Медину као своје феудалне поседе, а њиховом контролом шири свој вехабизам – “дисциплиновану, нетолерантну веру” – по целом свету.

Њихово невероватно богаћење он види као најгору ствар која се икада десила муслиманима у целини, и као најгору ствар која се Арапима десила још од османлијских или можда чак и од монголских освајања.

– Премда не-муслимани не могу да утичу на промену тога ко контролише исламска света места, замислите колико би само здравије било за исламски свет када би Мека и Медина била под управом ротирајућег савета у којем би седели представници свих великих светских муслиманских школа и покрета, у Исламској Светој Држави, некој врсти муслиманског супер-Ватикана, у којој би се о будућности ове велике религије могло расправљати уместо што се о њој одлучује указима – пита се он.

Ово звучи јако наивно. Прво, већина муслимана би му вероватно објаснила да о будућности ислама нема шта да се расправља, ислам је ислам, и не може да се мења. Друго, мало је вероватно да би принцип западњачке демократије (дијалог, компромис или консензус, гласање) могао да функционише на тај начин у Меки и Медини.

Искрено не знамо да ли је ико икада на Западу озбиљно узео у разматрање тезе и предлоге који су изнети у овом чланку, а који можете прочитати на овој адреси.

Постоје ипак неке занимљиве ствари с њим у вези. Прво, фраза “Исламска Света Држава” је много слична терористичкој групацији која данас уноси немир у свет. Друго, мењање граница је актуелизовано Арапским пролећем и ратом у Сирији; не конкретно на овај начин, али о томе се прича, посебно у контексту Курдистана и одрживости Сирије у тренутном облику.

Да ли је могуће да је овај заборављени текст од пре 10 година заправо нацрт будућности Блиског истока? Да ли је то могуће?!

(К. Х.)

ИЗВОР: ТЕЛЕГРАФ.РС, 24. СЕПТЕМБАР 2016.