Адвокатске канцеларије помажу богатима да у Панами, или неком другом пореском рају, сакрију новац од порезника
Син и кћерка Доналда Трампа позивају бираче да им подрже оца, али они први неће гласати за њега. Нису се регистровали као бирачи републиканаца па прекосутра неће моћи да заокруже сопствено презиме на страначким изборима у Њујорку.
Епизода са децом рођеном са златном кашиком у устима можда не би била толико занимљива да није стигла у време „Панамских папира” и да не показује исто што и скандал са офшор компанијама – да политичке и пословне елите захтевају од остатка друштва да ради оно што њима не пада на памет. Да плаћа порез, на пример.
Афера је показала да најимућнији, који би по законима многих земаља и логици ствари морали да плаћају највиши порез, углавном не плаћају никакав. Адвокатске канцеларије попут апострофиране „Мосак Фонсеке” помажу им да у Панами, или неком другом пореском рају, отворе фиктивне компаније и банковне рачуне и тако сакрију новац од порезника у својим државама. Процурила документа помињу утицајне компаније – оне уживају највећу корист од инфраструктуре и установа, који се финансирају од пореза – као и политичаре.
Именовани Дејвид Камерон, Владимир Путин, Петро Порошенко и Маурисио Макри уредно поручују грађанству да мора да измири обавезе према држави јер је утаја пореза незаконита, а и није патриотски. Њихов је патриотизам на Девичанским острвима и сличним локацијама. Затвора се не плаше, он је измишљен за демос, не за савремену аристократију оличену у капиталистима и политичарима.
Недавно смо сазнали да је Немица која је одбила да плати ТВ претплату морала на робију. Са друге стране, Камерон остаје британски премијер иако се сазнало да је имао деонице у једном од офшор фондова, који се, између осталог, отварају и због прања новца, као и да је преварио државу тако што му је мајка остављала наследство „на рате”, па разбијена свота није подлегла опорезивању.
За елиту важе чак и другачији закони физике. Енглески суд је у децембру ослободио саудијског милионера за силовање уз закључак да се овај „случајно саплео и пенетрирао” у тинејџерку.
Процењује се да се у офшор рајевима сваке године утаји 200 милијарди долара. Замислите како би изгледала друштва да им тај новац није одузет, да су банке, компаније, политичари и бизнисмени платили порез на виле, наследство и профит као што професори, физички радници и пензионери плаћају за гарсоњере. На памет нам падају бесплатно образовање, путеви без рупа и искорењивање сиромаштва, али…
Камерон и други из друштвеног крема не воле да подмирују дуг према држави, који због страха од казне измирују средња и радничка класа, па његова влада води изузетно конзервативну фискалну политику. Откако је дошао на власт резао је социјална давања, недавно чак и особама са инвалидитетом.
Слично, Вашингтон је од новца пореских обвезника помогао крупним банкама са Волстрита које су мешетарењем на финансијском тржишту 2008. гурнуле свет у рецесију и оставиле без посла и крова над главом милионе обичних Американаца. Њима држава није бацила појас за спасавање.
Сириза, Подемос, Џереми Корбин и Берни Сандерс испливали су због несносних класних разлика, али се њихов крик против „класе милијардера” одбацује као популизам и демагогија. Када се неко залаже за добробит што већег броја људи, онда је он популиста и демагог, а када ради у корист повлашћене мањине са поштанским сандучетом у Панами, онда је он озбиљан политичар који разуме економију.
Неолиберали поручују Американцима да су неодговорна руља јер гласају за социјалдемократу из Вермонта. Исмевају „непросвећену светину” која се буни против споразума о слободној трговини, ишчуђавајући се како гласачи не разумеју колико је у ствари добро што су изгубили посао, док је њиховим породицама угрожена егзистенција. Социјални дарвинизам, ипак, не примењују на себи – компаније попут „Епла”, „Волмарта” или „Џенерал електрика” прихватиле су билионе (хиљаде милијарди) долара државне помоћи не обазирући се на неолибералну догму да тржиште баш и треба да остави само најбоље.
Због тога су многи грађани постали циници, апстиненти, идиоти у Аристотеловом смислу те речи које више не занима политика, а то је управо оно што савремена олигархија и жели. Остали не дижу револуцију, нема чак ни грађанске непослушности, па се глас за Сандерса, Корбина или Подемос чини као последњи трзај достојанства „политичких животиња”. Ипак, мејнстрим медији им поручују да бирају Хилари Клинтон, политичарку по вољи економиста, која је за само три говора у Голдман Саксу зарадила двоструко више новца него што је Сандерс стекао током целог живота.
Елите су убеђене у супериорност, али је народ много цивилизованији ако се за критеријум цивилизованости узме поштовање закона. Савремена аристократија оличена у Камерону и Хилари Клинтон показала је да Оксфорд и Јејл не могу да исправе непоштење и неморал. Мањина која влада над нама мисли да личи на Платонове филозофе, најспособније и најобученије за владање за опште добро, али је у ствари само отелотворење државе коју је Маркс описао као „извршни комитет експлоататорске класе”.
У одбрани својих привилегија, елите истичу да се народу и не сме препустити да одлучује и прави грешке бирајући, на пример, Сандерса. Али, можда би било крајње време да грађани и погреше радећи на интересима највеће већине него да повлашћена мањина овако беспрекорно и даље управља само за свој рачун.
Јелена Стевановић
Извор: Политика.рс, 16.април 2016.
0 коментара на ову вест