Иако је од тог судбоносног 6. маја 1942. прошло више од седам деценија, професор Жарко Видовић каже да се сећа сваког детаља – плача деце, мириса зноја и људског страха који се као зараза ширио вагоном у који је, заједно са многим Сарајлијама, био угуран и са којим је кренуо пут 'логора смрти' - Јасеновца.
Са двадесет година кренуо возом смрти
Сви су се трудили да сакрију истину
Жарко Видовић је угледни историчар уметности и ликовни критичар. Иако је у десетој деценији живота, здравље га добро служи, а све своје напоре улаже да, како каже, „најтеже искуство Другог светског рата - логори не би били бачени у заборав“. Тим поводом је на недавно одржаном Сајму књига и одржао трибину „Српска логорска историја“.
Са двадесет година кренуо возом смрти
Те 1942. Жарку Видовићу је било тек 20. година. У то време је као добровољац већ учествовао у Априлском рату 1941, а само неколико месеци касније био ухапшен у Сарајеву. Од тада је био у затвору – прво немачком, па затим усташком. Тако се, тог Ђурђевдана и обрео у „возу смрти“ који је кренуо ка Јасеновцу. Извели су нас из затворских ћелија у рану зору. Памтим, било је ледено јутро, а усташе су коментарисале да су Србима припремили „Ђурђевдански уранак“. Све су нас потрпали у вагоне и кренули смо – почиње причу за Дневно.рс професор Жарко Видовић и додаје да је управо тада неко и запевао, касније легендарну песму "Ђурђевдан". Вагони су ускоро били затворени, а затвореници су се нашли закључани, без ваздуха и у потпуном мраку. У вагонима у које је могло да стане 40 људи, усташе су убациле и до 200 затвореника.
– Били смо толико сабијени да нико није могао ни да се окрене. Људи су се онесвешћивали и умирали од исцрпљености, али су и даље стајали усправно, стиснути између осталих – прича Видовић и додаје да су у овако нељудским условима путовали данима.
Биланс је на крају био поражавајући. Од 3.000 затвореника колико је кренуло из Сарајева, до логора је стигло око 2.000. Сваки трећи заробљеник је умро – од глади, исцрпљености, болести... А први пакао – Јасеновац, тек је чекао испред њих.
Како сам признаје, Жарко Видовић је имао срећу, „ако се срећом може назвати то“, што су баш истог дана кад и он, у злогласни Јасеновац пристигли и чланови нацистичке организације Тот који су бирали снажне и здраве затворенике и одводили их на рад у Немачку. У Јасеновцу се умирало од умора, глади, жеђи и болести. Тамо није било људи који су могли да стану на ноге, а камоли да изводе тешке радове које су нацисти захтевали. Тако сам, заједно са још неколико стотина снажних логораша, и ја изабран да идем у Норвешку у радни логор – сећа се Жарко и додаје да му је ова околност скоро сигурно спасла живот јер Јасеновац не би преживео.
Ипак, пре него што је стигао транспорт који га је одвео даље, Жарко Видовић је стигао да види страхоте усташког терора.
– И данас се јасно сећам тих ужаса. Ми смо, као одређени за транспорт за Норвешку били смештени у посебне бараке, али смо могли да видимо наше суграђане, пријатеље, рођаке, како скончавају у највећим мукама. Сваки дан је неко умирао – у Јасеновцу се радио искључиво гробарски посао, а копао си раке за које си знао да ћеш и сам у њима завршити – истиче Видовић.
Нису то били ни партизани, ни четници, ни комунисти, ни монархисти, тврди наш саговорник.
Довођена су читава села из околине Сарајева. Добро се сећам, презимена тих несрећника – село то и то, па на пример Станковићи, и онда прозову њих 20-30, све из исте породице! Сваком нормалном је јасно да то не може да буде никаква тајна организација већ обичан свет дотеран да у Јасеновцу умре –прича наш саговорник.
Зато не треба да чуди што су он и остали изабрани логораши на пут у Немачку гледали као на спас. Из Јасеновца су, и то у купеима путничког воза, кренули до Земуна, па бродом Дунавом за Аустрију и Немачку.
Тако се Видовић крајем 1942. године обрео у норвешком логору код Нарвика.
– Немци су ту терали заробљенике да раде на друмовима којима би били превожени војници и опрема за напад на Русију – евоцира успомене на своје логорске дане саговорник.
Ипак, стицајем околности, у радном логору у Норвешкој, Жарко није дуго остао. Године 1943. успео је да побегне.
Ако ћемо искрено, ја сам буквално изнет из логора! Норвежани су искористили једну експлозију која је била потребна за изградњу пута јер се тада чувари склањају далеко, и у једном моменту су ме зграбили и тако смо сви заједно побегли – сећа се Видовић.
Након овог спектакуларног бега, покрет отпора је Видовића пребацио у Шведску где је и дочекао крај рата. Читав свој живот Жарко Видовић је, потом посветио откривању истине о злочинима у Јасеновцу.
Сви су се трудили да сакрију истину
– Јавност још увек не зна и не може ни да замисли шта се све догађало у Јасеновцу. Након рата, нова власт у Југославији нам је забранила да имамо посебно, удружење логораша без обзира што је у логорима страдало 20 пута више људи него у партизанима, четницима или усташама. Тито је сматрао да би удружење довело у питање идеју братства и јединства која је вештачки стварана бацајући у заборав логоре и клања у њима. Зато је данас, када је већ много времена прошло, тешко људима дочарати сав ужас Јасеновца– завршава разговор за Дневно.рс професор Жарко Видовић.
Жарко Видовић је историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације. Након Другог светског рата и логора дипломирао је историју филозофије и историју уметности 1952. на Филозофском факултету у Упсали, у Шведској, а докторску тезу је одбранио 1958. у Београду.
Предавао историју уметности у Сарајеву и на Свеучилишту у Загребу одакле је, због својих речи о србофобији, био искључен. Прешао је у Београд 1967. године, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије, 1986. године. Одликован је 7. октобра 2015. Орденом Светог Саве другог реда.
ИЗВОР: ДНЕВНО.РС, 19.НОВЕМБАР 2015.
0 коментара на ову вест