СТЕФАН НЕМАЊА

 

Стефан Немања (Св. Симеон Мироточиви) (1114-1200), је био велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је између 1166. и 1168. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања.

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким. На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године, али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.

Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 1217 — 1228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Немањин отац, Завида, је прогнан из Рашке током грађанског рата који је у њој вођен око власти међу Вукановићима. Немањино житије наводи да је тада био велики метеж и да су његовом оцу браћа му завишћу одузелa земљу, што неки историчари тумаче да је Завида заправо био велики жупан Рашке, кога су сродници збацили са власти. Он се након тога склонио у Доклеју/Дукљу, у којој је рођен.

Током његовог прогона из Рашке, вероватно 1113. године у Рибници на Морачи (данашња Подгорица), му се родио најмлађи син Немања. Крштен је у римокатоличкој цркви, по латинском обреду, који је био преовлађујући у тадашњој Дукљи, да би се по Завидином повратку у Рашку са породицом, Немања крстио по други пут, у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (тадашњој престоници Рашке), по грчком обреду.

Навод Немањиног житија о Завидином повратку у Рашку се понекад преводи да му се отац вратио у столно место, а некад да му се отац вратио на столно место, услед чега неки аутори сматрају да се Завида вратио у Рашку као велики жупан. Не зна се са сигурношћу када се Завида вратио у Рашку, али је то вероватно било почетком треће деценије XII века, пошто се у Немањином житију наводи да је пунолетство стекао у Рашкој, мада има и другачијих мишљења о времену његовог повратка у Рашку (друга половина четврте деценије, пета деценија XII века. 

 Када је одрастао, Немања је као удеони кнез добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реке односно области око Топлице, Ибра, Расине и Пусте Реке.

Вероватно у седмој деценији XII века, током припрема за један од похода против Мађара, или после неког од њих, византијски цар Манојло I Комнин (1143—1180) позвао је Немању у свој логор у Нишу. Првовенчани сусрет цара и Немање описује као веома срдачан.

Том приликом Манојло I је Немањи доделио дворску титулу царског сана и жупу Дубочицу (око данашњег Лесковца) на управу, чиме је он постао директни царев вазал. Манојлови разлози за овај поступак нису познати, али је вероватно Немања изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбу за положај великог жупана које су са прекидима трајале током последњих деценија, али и због тога што је владао областима које су се наслањале на правац Via Militaris који је ишао Моравском долином, због чега је Немања био у положају да одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима. Треба имати у виду да су Византинци и Мађари током прве половине XII века водили сталне борбе на граници Панонске низије и Балканског полуострва, у којима су Рашки велики жупани били традиционални савезник краљевине Угарске. Због тога је Манојло уздизањем Немање, покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа.

Током похода против Угарске исте године, Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162—1163), обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу. Наредне године Манојло је у Нишу поново кренуо да окупља војску за напад на Угарску, у којој су се, везани вазалним обавезама, морали наћи и велики жупан Рашке Деса и кнез Немања. Пошто се Деса није појавио у Нишу са предвиђеним трупама, нити је цару вратио Дендру, а постојали су и извештаји да преговора са Мађарима и Немцима, Манојло је Десу позвао на одговорност у Ниш. Након тога је одведен у Цариград, а за новог великог жупана је Манојло поставио Тихомира (1163-(1166) 1168), најстаријег Немањиног брата. У успешним походима византијске војске против краљевине Мађарске током 1163. и 1164. године, заузети су Земун и већи број градова на обали Јадранског мора од Сплита до Бара, а у њиховим редовима, на челу својих одреда, највероватније се налазио и сам Немања. Нови византијски поход уследио је 1166. године, а у саставу трупа којима је командовао Андроник Контостефан били су и одреди српске коњице које је послао велики жупан Рашке. Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремска Митровица) која је одлучила исход рата, иако није дошло до територијалних промена.