Кризе настају због приватних дугова

Слом глобалне економије је неминован

Следећа је криза у Кини

Најгоре су прошле Грчка , Шпанија , Португалија

Отплата личних дугова је услов

Хаос почиње од малог задуживања

Кризу јер најбоље решио Исланд

Кризе настају због приватних дугова

Оштар критичар економије, теорија и методологије на којима почива данашња економска знаност развио је модел у који је укључио банке, дуг и новац и доказао да прије велике олује у економији влада бонаца у коју се глобалне економије уљуљкају уочи почетка катастрофе. Главни узрок колапса економије су приватни, а не јавни дугови, сматра Кин.

Приватни дуг, а он је растао десетљећима и прешао је раст БДП у посљедњих четрдесет година, у америчком случају приватни дуг расао је с око 25 посто БДП педесетих година прошлог стољећа и дошао до 150 посто БДП 2005.

Свијет је постао овисан о дизања кредита као гориво за економску експанзију, а кад је дуг престао расти, економија је пала – каже Кин.

Слом глобалне економије је неминован

Овај економист је још 2005. године почео држати серију предавања по угледним свеучилиштима са тезом да је слом глобалне економије неминован. Ипак, премда радо виђен гост и занимљив говорник, његове ријечи нису допирале до влада. И тада, као и данас, главна брига влада био је јавни, односно државни суд, а не приватни дуг којег Кин сматра кључним.

Приватни дуг је важан, јер банке кредитирањем стварају новац и нову потражњу. То је главни извор ширења понуде новца у нашој економији, а новчане залихе ће расти и економија ће расти ако нови кредити прелазе отплату старих дугова.

Главни узрок био је раст приватног дуга, а он је растао десетљећима и прешао је раст БДП-а у посљедњих четрдесет година; у америчком случају приватни дуг растао је са око 25 посто БДП-а педесетих година прошлог стољећа и дошао до 150 посто БДП-а 2005. Свијет је постао овисан о дизању кредита као гориву за економску експанзију, а кад је дуг престао расти, економија је пала.

Али то је процес који не може ићи заувијек, јер дуг не може постати бесконачно већи од прихода. Иако је тешко успоставити максималну разину, емпиријско истраживање које је провео амерички банкар Рицхард Вегх утврдило је да се свака криза у посљедњих 150 година у свијету догодила кад је приватни дуг премашио БДП за 1,5x пута. (Хрватску тек чека улазак у кризу?)

Следећа је криза у Кини

Америка је доиста испунила те критерије тијеком дветисућитих година, а Кина их је премашила у посљедњих пет година. Дакле, криза у САД била је предвидива, а вјерујем да ће се криза догодити у Кини у идућих годину или двије – закључује Кин.

Кад је ријеч о земљама које су најефикасније испливале из кризе Кин наводи Исланд.

Тамо су политичари хтјели учинити оно што су чинили сви други, да спасе банке, а не дужнике, наметну мјере штедње. Али људи су опколили Парламент, предсједник је одбио уговоре с ММФ и побуна је значила да је Исланд отписао своје дугове, подржавајући дужнике, а не вјеровнике. И осим тога, процесуирали су банкаре.

Исланд је изашао из кризе боље него ли било која друга земља, иако је у једном тренутку приватни дуг у банкама био око 1.000 посто њиховог БДП – закључује професор Кин.

Најгоре се с кризом носи еурозона гдје су наметнуте мјере штедње због лажних увјеравања да је јавни дуг прави проблем и да ће штедња довести до раста. Ове политике су изазвале другу Велику депресију, сматра Кин.

Најгоре су прошле Грчка, Шпанија, Португалија

“Најгоре прошли људи у земљама попут Грчке, Шпањолске, Португала, који су морали проћи кроз непотребне патње програма штедње који је погрешно идентифицирао проблем као посљедицу јавног дуга. Многи људи починили су самоубојство због погрешних политика. Требамо политичко водство које може разумјети сложене суставе, од економије до екологије”, наводи Стеве Кин.

Како сте успјели предвидјети велику финанцијску кризу која је од 2008. захватила свјетску економију?

- У касним 1980-има читао сам радове Хyмана Минског и постао увјерен да је његово објашњење капитализма точно. Изградио сам математичке моделе његове хипотезе финанцијске нестабилности за свој докторат и ти су модели показали не само да ће се криза догодити него да ће се догодити кад стопа раста приватног дуга буде успорена, али и да ће кризи претходити раздобље привидне мирноће. Кад сам видио да се ова оба обрасца појављују у подацима – дизање дуга и истовремено пад незапослености и инфлације – вјеровао сам да је криза неизбјежна. Почео сам с јавним упозорењима да ће се криза догодити још у просинцу 2005.

Зашто маинстреам економија није предвидјела ову кризу?

- Маинстреам економија занемарује приватни дуг уз аргумент да је “дуг новац који дугујемо сами себи” – односно да позајмљивање повећава дужникову потрошачку моћ, али смањује вјеровникову, међутим уз мали укупни учинак. То је точно за ситуације кад једна особа посуђује новац другој јер се онда ради о измјени постојеће, сталне количине новца. Али, то није истина код банковних кредита, који стварају нови новац и потражњу кад је кредит реализиран, али уништавају новац и смањују потражњу кад се дуг отпла¬ћује. Игнорирањем ове битне значајке кредита банака, игнорирали су и узроке кризе и привидно благостање које се појавило уочи кризе.

Отплата личних дугова је услов

Зашто је приватни дуг тако важан за разумијевање финанцијског колапса и саме финанцијске сфере?

- Приватни дуг је важан, јер банке кредитирањем стварају новац и нову потражњу. То је главни извор ширења понуде новца у нашој економији – а новчане залихе ће расти и економија ће расти ако нови кредити прелазе отплату старих дугова. То је био случај тијеком шест десетљећа од 1945. до 2008.: сваке године ново кредитирање прекорачило је отплату дуга, те је укупни дуг растао брже од БДП-а за тих 60 година. Али то је процес који не може ићи заувијек, јер дуг не може постати бесконачно већи од прихода. Иако је тешко успоставити максималну разину, емпиријско истраживање које је провео амерички банкар Рицхард Вагуе утврдило је да се свака криза у посљедњих стотину и педесет година у свијету догодила кад је приватни дуг премашио БДП за 1,5 пута или када је омјер порастао за око 20 посто – на примјер са 135 посто до 155 посто тијеком пет или мање година. Америка је уистину испунила те критерије тијеком двијетисућитих, а Кина их је премашила у посљедњих пет година. Дакле, криза у САД-у била је предвидљива, а вјерујем да ће се криза догодити у Кини у идућих годину или двије.

Што мислите о студентским покретима који захтијевају изучавање алтернативних економских знаности умјесто неокласичне?

- Мислим да су захтеви студентских покрета изврсни. Алтернативне погледе како капитализам функционира треба изучавати све док не еволуира пристојна парадигма. То би могло трајати десетљећима, а у међувремену неокласична економија нема право на монопол наставе на свеучилиштима.

Што је решење за ову кризу и стагнацију?

Морамо драстично смањити приватни дуг: само кад се врати на разине које смо имали 50-их и 60-их година прошлог стољећа, капиталистичка економија ће опет снажно расти – мада се сада, наравно, морамо носити и с еколошким ограничењима раста. То би се могло постићи оним што ја називам “јубилејем модерног дуга”, или “квантитативним олакшавањем за народ”. Искористили би се капацитети владе – кроз средишњу банку – како би се створила новчана подлога за отпис дугова на начин да се не прави разлика између штедиша и дужника. Они који немају дуг добили би новчану ињекцију, они који имају дуг требали би га, уз помоћ, отплатити; и требало би зауставити ситуацију да банке кредитирају како би финанцирале шпекулације, а не инвестиције.

Хаос  почиње  од малог задуживања

Што би свет, или глобална заједница, требали научити из ове кризе?

- Најважнија је лекција схватити како се лако ствара приватни дуг – стварно настаје “ни из чега” те како банке лако могу створити превише дуга. Морамо престати размишљати о дугу као о нечему што се догађа између два појединца – у ситуацији у којој онај који је штедио новац може тај новац посудити, а могућност да онај други не врати тај новац сматра се крађом – и размишљати на начин да је банка попут творнице која тежи што више производити, и мора повремено отписати дуг који никад не би требао бити створен. Коначно, неекономисти морају научити да је конвенционална економска теорија врло лоше модел капитализма јер занемарује новац, дуг и неравнотежу – а све ове категорије дефинирају аспекте капитализма. Требамо нову теорију економије која узима појмове новца и дуга врло озбиљно, а види економију као комплекс који је далеко од равнотеже сустава.

Које су последице које особно сматрате најгорима? Како ће – и хоће ли – промијенити друштва у којима живимо?

- Најгоре је појединцима који су изгубили приходе те у многим случајевима животне уштеђевине због ове кризе. Можда су још горе прошли људи у земљама попут Грчке, Шпањолске, Португала, који су морали проћи кроз непотребне патње програма штедње који је погрешно идентифицирао проблем као посљедицу јавног дуга. Многи људи починили су самоубојство због погрешних политика.

Је ли криза показала да постоји потреба за новом врстом водства? На који начин?

- Требамо политичко водство које може разумјети сложене суставе, од економије до екологије. Наши политички сустави су дизајнирани кад смо требали “племенско” водство против другог племена. Но, ових дана највеће пријетње нашем опстанку долазе из сложености пренапученог свијета у којему живимо и потребне су нам одлуке које су супротне од онога што су племенске вође склоне учинити. На примјер, да бисмо сада ријешили економску кризу, морамо смањити приватни дуг и ми имамо капацитете да то учинимо. Јавни дуг је порастао јер је приватни дуг прво постао превелик, а онда је престао расти – чиме је уклонио извор потражње из господарства. Али наши политичари једноставног начина размишљања примјењују увијек једноставан лијек покушаја изравног смањивања јавног дуга и тиме господарство пати. То је једини резултат. Повлачим аналогију између наших политичара и онога што они раде с аматерским возачима аутомобила који покушавају скренути десно на цести и због тога возе аутомобил у круг. Њихов је рефлекс да и даље држе волан удесно, али због тога још више проклизавају – јер заправо требају окренути волан улијево како би се изравнали.

Кризу јер најбоље решио Исланд

Можете ли навести неколико добрих и лоших примјера како су различите владе рјешавале кризу?

- Вероватно је кризу најбоље решио Исланд. Начин на који су то они учинили укључивао је политичко дјеловање цијеле заједнице – што је лако у земљи која има тако мало становника. Политички лидери хтјели су учинити оно што су чинили сви други – спашавати банке, а не дужнике, наметати мјере штедње… али људи су опколили Парламент, предсједник је одбио потписати уговоре с ММФ-ом и побуна је значила да је Исланд отписао своје дугове – подупирући дужнике, а не вјеровнике. И осим тога, процесуирали су банкаре. У коначници, Исланд је изашао из кризе боље него ли било која друга земља, иако је у једном тренутку приватни дуг у банкама био око 1000 посто њихова БДП-а.

Најгоре се са кризом носи еурозона гдје су наметнуте мјере штедње због лажних увјеравања да је јавни дуг прави проблем и да ће штедња довести до раста. Ове су политике изазвале другу Велику депресију.

ИЗВОР: БАЛКАНПРЕСС, 08.03.2016.