За непуних десетак година тај самостан је створио темеље модерног индустријског и пољопривредног развоја Бања Луке изградњом пиваре, фабрике текстила и тестенине, металних и дрвнопрерађивачких погона, довожењем најмодернијих пољопривредних машина, а најчувенији производ тог самостана био је светски познат сир трапист који се, као деликатес, служио на бечком и дворовима широм Еуропе. Након 14 година проведених у Марији Звијезди, 1883. отац Франц Пранер отпутовао је у Трансвал (Јужна Африка), гдје је основао самостан Маријанхил по истом "обрасцу" и на истим стандардима као и бањалучки.  Фратар Фрањо тамо је и покопан.
О свом боравку у Босни Пранер је 1873. написао крајње занимљиво писмо у којем објашњава кобан утицај ракије шљивовице на свакодневни живот Босанаца.

Драги брате у Кристу Иване,
Епистолу ову шаљем у бисагама дипломатске поште аустријског конзула Станислава Драганчића из Бање Луке која ће, уз помоћ Свемогућег којем се молим за твоје здравље, стићи до Маријавалда. Ево су непуне четири године откад смо овдје, у Турској, ми Цистерцити, у мјесецу јуну Љета Господњег 1869., а након безуспјешних настојања да то учинимо у Аустрији, Хрватској и Угарској, утемељили наш самостан.

Истини за вољу, удаљени смо сат хода од града на сјевер према Сави, али то има и добру страну. Наиме, Турци су лијени, па када одлуче да нам нека права оспоре или нам напакосте, благовремено сазнамо и то предухитримо. Град, у који одлазим само по нужној потреби, турски је, али има и неке еуропске значајке. Унаточ Султанову одобрењу да кршћани овдје земљу слободно куповати могу, и унаточ развијеној трговини, у чему предњачи православни ортодокс Томо Радуловић на једвите јаде неких 100 јутара од нареченог Радуловића откуписмо. У први мах тражио је за земљиште на десној обали ријеке Врбас (са 400 храстових и 400 стабала шљиве) чак три хиљаде дуката.

Брате Иване, ти познајеш моју упорност' натезали смо се, уз Конзулову помоћ, до пола ноћи, а онда господин Томо, нека му Свевишњи удијели сваку милост напокон спусти цијену на 1400 дуката. Морам споменути и да сам, на купљеној земљи, сва стабла знаком својим обиљежио у назочности Конзула и кметова-католика овдашњих: Илије и Николе Билића и Мијата Јанића. (Не заборави се вратити на оних подцртаних 400 стабала шљива!). Сам Бог знаде кроз шта смо пролазили зачињући на пустој ливади самостан! Ипак, након резигнације живља овдашњег (муслимана, православних, али нека им Бог опрости - и католика) досљедно практицира ње девизе нашега Реда "Моли и ради", уздржаност у јелу и цјелодневна шутња, прискрбили су нам. Богу хвала, и опће поштовање не само простога пука-кметова (без разлике у вјери) него и Власти службене. Сада на нас гледају као на "дервише", а то су припадници мухамеданских секли, који уживају велик углед.

Подигосмо, дакле, самостан, али није нам било допуштено звонити. Прошле године, у прољеће АД 1872, овдје је велика суша завладала. Капи с неба мјесецима нема. Турска власт наредбу издаде којом се све конфесије (мухамеданци, кршћани и Мојсијеви) обвезују да сваки, према своме обреду, молбе за кишу Свевишњем упућују. Видјех тада прилику да Паши бањалучком приопћим како смо и ми, траписти, вољни придружити се и за кишу Бога молити - али при томе морамо и звонити. Турци држаху како смо побожни "дервиши" који особиту милост Божју уживају. Указом нам звона рабити допустише "док киша не падне". Бог милостиви (да ли баш на наше звоно?) кишу на земљу отпосла. Истини за вољу - траписти су се молитвама посљедњи придружили, па тако и код народа, али и код власти, завлада увјерење да је баш наша звоњава кишу довабила. И Мухамеданци су, након тога, самостану долазили, клањали нам се и узвикивали "Машаллах!"А то је знак удивљења и на турскоме значи: "Кад Бог хоће (то и буде)!" Звонисмо још дуго послије тога, а њима то није сметало.
А сада да ти, брате Иване, објасним оно о шљивама.

Кад сам у прољеће АД 1869. стигао у овај крај, замијетих нешто што нигдје и никад видио нисам. Овдје, наиме, сви пију, што је заправо најблажи израз за уживање у ракији, што се огледа у цјелодневном напајању тим вражјим еликсиром. Пију Турци, пију кметови, пију и католици и православни подједнако ревносно, а видјех и свећенике (од све три вјере - нека им Бог опрости!)
како им није мрско то смеће. Свима су од ракије лица земљане боје, очи се једва назиру кроз набубре ле капке, и готово да не можеш срести човјека који иде право, а да не тетура. Турци - бегови још и некако (они и не ходају него јашу на коњима), али надничари могу радити највише сат-два, а онда се свале у јарак (ако га копају). Хи, након сударања са стаблима која су канили посјећи, напросто замру од ракије. Мука је то велика јер овдје шљиве узгајају искључиво да би од њих дестилирали ракију. Па да бар то чине на начин како се то у свијету ради. Овдје су, наиме, у стању из десет килограма преврелог воћа извући двадесет литара отрова кога нико жив и нигдје у свијету окусио не би. А ови га пију умјесто воде, јер кажу - од воде оболе бубрези, испадају зуби, напада костобоља.

Видјевши ту муку и пропаст одлучим подучити биједнике да се шљиве могу сушити, па у зими, окрепљујући и храњиви компот од њих правити. Траписти одувијек суше воће па понудили сељацима да га кушају. И бијаху задивљени. Да бих им некако шљиве ускратио, лани сам с осталом браћом саградио сушионицу. Онда сам понудио добру цијену и откупљивао то воће, пунио
сушницу, а пред прошли Божић, бесплатно, раји и кметовима, без разлике вјере, то сушено воће дијелио. Вјеровао сам да ће им се очи отворити: узели су новце (а остали без шљива) и онда те шљиве сушене добили. Било је очекивати да ће ове године и сами почети шљиве сушити јер сам разгласио да ћу све вишкове откупити. Нико сретнији од мене када сам прошлога октобра и новембра закључио да се шљива дестилира тек на два-три мјеста у цијеломе крају. Јер ови јадници су готово цијели урод продали за нашу сушницу. Минула је Нова година, стигао јануар, снијег је цијели крај готово затрпао, тек смо пут до самостана успјели мало прокрчити. А онда се моја замисао срушила, а боље би било, нека ми Свевишњи опрости, да су се небеса провалила и још један опћи потоп настао! Хулио сам у себи, а сада настављам пером. Да скратим: једнога дана долази самостану бројно изасланство носе дарове. Неко млијеко, неко колцу, тјерају и неколико овчица, напити ли свјеже испечених огромних крухова, и сви пјевају (боље је казати - завијају као вукови) и, драги мој брате у Кристу Иване - сви пијани да не могу пијанији бити!

Склопљених руку заустих се обратити Свевишњем, но најстарији међу заблудјелима приступи с наканом да ми руку пољуби, али се онако пијан носом свали у снијег. Пригнух се да га подигнем, но он се извали, и блаженог израза отпоче говорити: "Нека Бог благослови патер Врању и све патере, и овај самостан, и све траписте колико год и гдје год их има! Док ви, свети
оци, не дођосте, ми смо, биједни, ујесен ракију пекли, попили би је до иза Божића, а онда цијелу зиму суха грла туговали. Кад сте нас просвијетлили да се шљива сушити може, нама су се Небеса отворила. Нека вам Бог да здравља и весеља, јер сада, и у пола зиме, ми ракију од сухих шљива пећи моремо! И боља је, оче дуовниче, од оне сирове, јесенске. Илија додај-де нашем
премилостивом и учевном патер Врањи плошку да се и он причести овом благословљеном мученицом од његових сухих шљива!"

Стиснуо сам зубе брале Иване да не бих клетву изустио! Побјегох од безбожника који су, нека им Бог опрости, у стању ракију и од сухих дрва направити! Цијели дан и цијелу ноћ проведох у молитви и покори, без мрвице круха и капи воде, а све то уз флагелацију до крви! Браћа су молила уз мене, а неки сузе задржати нису могли док сам бичевао своје грјешно тијело. Свевишњи ми је свједок да ни у сну не помислих како ће се моја беневолентна накана у бласфемију изродити! На концу, све што сам могао учинити било је да обзнаним како приступ самостану нећу допустити никоме ко пије. Пијанце нећемо исповиједати ни причешћивати, нити их цркви припуштати. Да је онда тек било јад наш видјети! Мисе смо недјељама држали у готово празној цркви. О причестима нећу нити писати. Затворили бисмо једно око на крштењима, а посљедњу помаст давали смо у домовима умирућих - но ту не можемо утјецати на укућане који смрт баш као рођење и крштење, без ракије замислити не могу. За утјеху, и на крају: стање се концем фебруара почело поправљали. Црква је готово пуна на недјељној миси. Скрушено моле пуни покајања, исповједе се и причесте, а онда нестрпљиво јуре пред самостан, на ливаде, и ту почињу локати. И мушки и женски, без разлике, и тако до заласка сунца (ако га има). Најрадије бих побјегао у Африку, у мисије, но још нисам испунио завјет, а то је да овај Самостан постане зубљом индустријског препорода и опћег господарског и културног напретка овог дијела Турске. Свевишњи ће се, уз нашу молитву, побринути да овако не остане заувијек. Нека те, премили брате у Кристу Иване, ова епистола затекне у доброме здрављу. Моли за нас који смо овдје, у сумрачноме кутку Балкана. Моли да нас Свевишњи уздржи у Вјери, Нади и Љубави да истрајемо на своме крижноме путу!
Моли и за ове несретнике који, осим у Бога, вјерују још само у ракију...