Вест која ме јуче нимало није изнервирала је да је Ана Брнабић, прва геј министарка у Србији, постала мој нови премијер, односно премијерка. 

Искрено ме заболе. 

Оно што ме пак јесте изнервирало, толико да ми је притисак шикнуо на 180/100 јесте креатура која нам је ту вест презентовала. Није чак толико ни мизерна карикатура геј четника, у оделу од евро-листера то што је мене избацило из такта, већ чињеница да смо потучени до краја, да нас је потукао један обичан превртач и шпекулант, који се више не труди ни да одигра своју улогу како треба, знајући да један део публике спава, док ће други аплаудирати и ако им се представа не свиђа. 

Таква фарса не виђа се ни у јефтиним народњачким поселима, која нас нападају са малих екрана. Очекивао сам да ће се у једном тренутку намрштена фаца нашег председника трансформисати у жвалави кез водитеља једне од парада шунда, који ће новог мандатара најавити реченицом, "Даље иде, даље иде...".

Сам излазак на сцену, па некакво закопчавање сакоа, које ваљда треба да нам укаже на сигурност и перфекционизам главног глумца већ је била довољан  да пребацим канал. Али, ова сапуница се приказивала на сваком каналу, од ње се није могло умаћи. Радио је Гебелсов механизам прековремено. 

Елем, прво смо морали да одрадимо стандардну порно предигру, пре него што нам га завуче. Креће са лаганим БДП-ом, да би нам онда мало ЕБРД-овао, тек толико да се загрејемо и скинемо гаће да нам ували његову невидљиву "дуинг бизнис листу". Наравно, док је оргазмично стењао обећања како смо за њега ми на 47. месту, али ће се потрудити да нас изједначи са својом непрежаљеном љубављу - Немачком. 

Када су се већ сви новинари у публици, односно Ранка, Гоца, Марко и остали кућни пријатељи нашег председника, већ опустили мислећи да ће сада да слушају састав на тему "Питај кеву како нам добро иде", ал не лези враже. 

"За новог мандатара за председника Владе предлажем Ану Брнабић", рекао је главни глумац ове порно фарсе са народњачким саундтреком. 

Након мало комешања, пар шкљоцева и блицева, новинари су одаслали своје "ексклузиве", па је други чин могао да почне. 

Други чин је заправо конференција за новинаре, која служи да председник цвркуће са својим фаворитима која га питају питања типа, "А је ли вам то нова кравата", док други новинари одговарају на оптужбе тог истог човека.

Други новинари су окарактерисани као "плаћеници" који у нашој земљи раде за стране силе, намерно подривају некакав наводни углед председник, који јуначки трпи медијски линч, ево већ 14. дан. Толико дегутантно, бахато, безобразно, арогантно, па на крају и досадно, је то бесомучно шиканирање неколико преосталих медија који одбијају да постану "Такојевићи" владајуће странке, да је то већ превршило сваку меру. И сваку дару. Или како већ..

Па онда онај улични говор једно класичног комплексаша из краја, који је као клинац, жвалав и кракат, јурцао за мангупима и молио их да га пошаљу по пљуге. Реченице типа "Шутирали се у задњицу кад сам им ја показао...", или, "Могу само мотком да ме отерају...", најбоље говоре о каквој се особи ради. 

Када се једној новинарки НИН-а омакло питање о партијским батинашима почео је монолог и замена теза. Небројено пута изговорена реч "масакр", који је био спречен а који су покушали да изазову "досовски батинаши", односно неки жгољави глумац и некакав личић са девојком, чије је слике један председник показивао. Као клинац који се, на игралишту, препуцава са децом, па му онда дође старији брат-криминалац, а овај се држи за његову ногавицу и курчевито маше прстом у правцу "силеџија". Наиме, председник нам је објаснио, онако достојанствено, како само он уме, да су ти батинаши заправо спасиоци који су спречили проливање крви српског народа, или нека слична јефтина флоскула. 

Гледам, плачем и повраћам. 

Занимљиво је и да је горепоменути више пута помињао Ивицу, коме је очигледно нешто обећано, кроз класичне политикантске калкулације, каквим се баве само стари познаници, што они де факто јесу. 

"Ана је паметнија, али ти си бољи певач, Ивице"

"Ана је добила сладолед, али си ти Ицо, за рођендан добио две меде, а она само једног"

Искључио сам телевизор, како бих прекинуо овај мазохистички ритуал. Брига ми што ће ми лезбача бити премијерка, то ми је најмањи проблем. Земљу нам воде карактерни педери, па што не би и права лезбијка. Више ме нервира запомагање и филрантско пренемагање некаквих квази-српских домаћина, задриглих од млека са државне сисетине него чињеница да имам геј премијерку. 

Отрцали смо се, излизали и постали патетична маса коју терају из малих торова у још мање. Гурају нас у кланицу, ми мекећемо, мучемо, бекећемо и ногу пред ногу, копито, пред копито пратимо нашег чаробног фрулаша. Убили су нам вољу и жељу за сутрашњим даном. Њихова ароганција је победила наше поверење. 

Ни устима више не мрдамо, понекад преврнемо очима, ћутимо, преживамо и преживљавамо. Битишемо испод сваке границе људског достојанства, бринемо о следећем залогају, бринемо хоће ли нас некакве парамилитарне нацистичке трупе избацити из климавих аутобуса на улицу и ту шутирати до смрти. Зато се само трудимо да ходамо у сенкама, како се не би сетили неког новог разлога да нас нападну, изведу на светло и пред руљом секташа прикажу као издајнике. 

Хранимо и плаћамо сопствене џелате деценијама уназад, па сад кад смо се приближили пању остаје нам само да клекнемо. 

Ако има икога спремног да им отме секирче које се спрема да нам отфикари ову нашу глупу, тврдоглаву главу, нека то учини што пре.