У будућност треба ићи. У будућност гледају и иду сви срећнији народи.
Нема утехе међу људима, иако неки кажу да је у Богу, а неки у пиву.
Они, који не умеју да се претворе у глумца – у свом животу – остају острва.
Човек који мање живи, а више мисли, постаје све хладнији и, као неки кристал, тврђи. Постаје иреалан. Пропушта светлост и она се у њему ломи као у некој призми.
Нигде на свету не говори се о нама тако ружно као код нас. Што је горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас.
Не, не постоји никаква заједница људи. Прича је то. Постоји само самоћа човека.
Не разликује таму око себе и таму у себи.
Са романима, какви су данас, не може се дићи револуција.
Мислиоцу, а то значи уметнику, књижевнику, научнику, не можеш забранити да проналази нове путеве. Не можеш књижевнику држати перо и уместо њега писати; научнику не можеш одузети микроскоп; хирургу скалпел, и уместо њих радити њихов посао. Недостатак слободе почиње политичким сугестијама, а диктатура је следећи корак: забрана слободног стваралаштва.
Цела наша земља састављена је од комада прошлости. Далеко је од мене и сама помисао да би требало на тој прошлости стати. Далеко од тога.
Ја нисам више жељан да ме ко воли, него да сви заволе лишће.
Будите ми сведоци пред Богом и овом пустоши да су све ствари шарене, лепе, осим човека.
Ја видим да ће доћи једно боље столеће. Оно увек долази.
Ја нисам више жељан да ме ко воли, него да сви заволе лишће.
Нисам никад искао да ме ико прати, увек сам иш’о с мојим срцем лудим.
Могао бих у Данској, и у Шведској, и у Норвешкој, да живим. Па и на Исланду. Свуда има добрих људи. Један други глас у мени, на то, довикује ми да се варам. И, да среће нема ван оног места, где смо провели детињство и где смо се родили.
У људском сећању чује се шапат толиких, нама драгих, и несталих, бића, плач толиких мртвих, а чују се и звона, грмљавине, јауци, па и безумни смех. Понешто, што нам се чинила срећа, сад је бесмислено, огавно. А много штошта, што бисмо радо да заборавимо, стоји пред нама, сузних очију, које нас тужно гледају. Питају где смо ?
Само регистровани чланови могу да остављају коментаре
