КРАЉ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ
Краљ Стефан Немањић (Првовенчани) /Св. Симон Монах (1166. — 24. септембар 1227), био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара 1217. крунисан је као краљ и подигао је државу Немањића на статус краљевине. Првовечани је и један од првих значајан писац оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.
Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.
Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца, који се тада замонашио узевши име Симеон (преминуо 13.2.1200), али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик. Колико је познато Стефан је од око 1200. тражио од тадашњег папе Иноћентија III краљевски венац (то јест, круну) како би он постао краљ, а Србија краљевина. Брак са Евдокијом који је Стефану Првовенчаном можда пресудно помогао да наследи престо окончао се убрзо после смрти Стефана Немање I, а још док је у Византији владао Евдокијин отац цар Алексије III Анђео. Око 1201. Стефан је оптужио Евдокију за прељубу и отерао је. Бивша супруга је српског владара описала као прељубника и пијаницу. Изгледа да је Вукан тај разлаз искористио да покаже отворено неслагање са братом, прекорио га због грубости, а Евдокији дао пратњу до Драча. То је можда указало на почетак отвореног разлаза међу браћом. Вукан Немањић је у Зети носио стару круну дукљанских краљева и желео је да он буде једини српски краљ. Тако је почео грађански рат између двојице браће који траје од 1202. до 1204. или 1205. Привремено поражени од удружених снага брат Вукан и краљ Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташа Четвртог похода (у априлу 1204), Стефан је мењао савезе вешто. Тако се вратио на престо и одржававао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Стефан крунисан је за краља Србије 1217. године, али се одржало мањинско мишљење да је било и једно крунисање око 1220. Легат римског папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан био је први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима.
Касније око 1214. Бугари и Латини су заједно напали Србију, али су били поражени код Ниша. [7] Стрез који се тада нашао на страни противника српског великог жупана био је убијен, а Стефан Првовенчани је и то убиство описао као чудо Светог Симеона, који је тако штитио Србију од непријатеља.
Вероватно на почетку нереда у Бугарској, а пре него што их је потпуно искористио Стефан се коначно измирио са братом Вуканом и тако учврстио јединство државе. Вероватно у фебруару 1208. године Сава Немањић је дошао у Србију и донео очево тело, како би било сахрањено у Студеници.
После вишегодишњег ишчекивања краљевске круне, коначно Стефан је послао представника који је убедио папу Хонорија III да пошаље краљевску круну. Сви писани извори описују једно крунисање Стефана Немање Првовенчаног, али у њиховом опису постоје значајне разлике. Из описа архиђакона Томе Сплићанина замишљено је да се крунисање догодило 1217. године.
Другачије крунисање описују домаћи писци монаси Доментијан и Теодосије. Они описују да је лично Сава I Српски као архиепископ на сабору у Жичи извршио крунисање свога брата. Тешко је одбацити опис који је оставио Савин ученик Доментијан. Он је скоро сигурно познавао једног од присутних на крунисању Саву I Српског, а можда је и сам Доментијан Хиландарац присуствовао крунисању. Он је важнији извор од Томе Сплићанина. Како је Доментијан Хиландарац пише да је крунисање извршио његов учитељ Сава I Српски када је био архиепископ то није могло бити пре 1218/19.
Од папе послата краљевска круна подизала је углед српског владара Стефана Првовенчаног и представљала је међународно правно признање Србије као независне државе. Истовремено, признање круне из Рима у Србији је подизало углед римског папе. Пре крунисања у повељи коју је издао Хиландару он се потписао као „велики жупан Стефан намесник господин све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима (Жичи и Св. Богородице на Мљету) потписан као „Стефан, по Божијој милости венчани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац све Српске Земље и Поморја”. Као први од Немањића који је добио краљевски венац, назван је „првовенчани краљ” и из тог средњовековног описа је изведено име под којим је данас познат Првовенчани.
Игуман манастира Студенице Сава веоватно је предложио владару и брату Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије. Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт, вероватно 1227. године, и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.
Самосталност Србије није могла бити потпуна док су њени становници признавали верску власт старешина који су били у другим државама. Већина, православни Срби су били под верском влашћу Охридске архиепископије. Зато је уз договор са српским краљем Сава, игуман манастира Студенице, отпутовао је у Никеју. Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски патријарх Манојло Харитопул и Сава је од њих тражио самосталност за Српску православну цркву. Прилике за такав захтев су биле повољне. Између Грка у Никеји и Епиру постојао је сукоб око тога ко је законити наследник царства Ромеја. За цара и патријарха у Никеји молба Саве била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта источног хришћанства. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло одлучили су да Сава буде „рукоположен” за првог српског архиепископа 1219. године, а испунили су и његову другу молбу да се будући српски архиепископи бирају у Србији. После повратка у Србију 1219. или 1220. године архиепископ Сава је уређивао црквени живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Можда није све нове епископије основао 1220. године, а за седиште архиепископа одређен је манастир Жича.
Успешно брани Рашку од унутрашњих и спољашњих опасности. Помаже му брат, монах Сава, који мири завађену браћу тако што из Хиландара у Србију преноси св. мошти св. Симеона; вештом дипломатијом пребродио је искушења Латинског царства у Цариграду; и 1219. ствара самосталну српску Архиепископију у манастиру Жичи. Краљ Стефан је постао први крунисани српски краљ, у Жичи 1220. године. Умро је као монах Симон. Мошти му почивају у манастиру Студеници.
