КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ

 

Краљ Стефан Дечански, 1321-1331.

Долазак на власт

Краљ Милутин за живота није решио питање наследства, тако да је одмах након његове смрти дошло до сукоба око престола. Борба је била тешка. За Милутиновог наследника сматран је његов син Константин, намесник Зете,  области коју је добио након Стефановог прогонства и где је проглашен за краља и ковао свој новац. Чак и на фресци лозе Немањића, насликане у манастиру Грачаница, стоји Константин, док на њој није било Стефана. Сукоб Милутина и Стефана одиграо се након Милутиновог поништења брака са Стефановом мајком Аном, чиме он постаје незаконити син, па је, самим тим, изгубио и изгледе за наслеђивање престола. Краљ је пожурио да угуши устанак и приморао сина на повлачење иза реке Бојане. Након тога, позива га на преговоре и на превару га заробљава, па га са децом Душаном и Душицом шаље тасту у Цариград, са наредбом да се ослепи. Та наредба ипак није извршена, али Милутин то није знао. До измирења је дошло око 1320. године и Стефан се враћа у Србију, правећи се да је слеп. Окупио је око себе доста присталица и убрѕо након очеве смрти, објављује да му је Свети Никола чудом вратио вид. Константину је понудио поделу власти, а пошто овај то одбија, почиње сукоб. Стефан, ипак, изађе као победник и беше крунисан за краља 1322. године, под именом Урош III, а његов син Душан за престолонаследника.

Други претендент на престо био је Драгутинов син Владислав. После Милутинове смрти, он је побегао из тамнице и истакао своје право на наслеђе српског престола. Велики део властеле из северне Србије пристао је уз њега, а имао је и помоћ угарског краља и босанског бана, свог сестрића, Стефана. Сукоб је потрајао до пролећа 1324. године, и углавном су се борбе водиле око Рудника, када је Владислав поражен и пребегао у Угарску. Његове области у Босни прелазе у власт бана Стефана II Котроманића, који се вешто користио овим борбама. Тако је успео да преузме цело захумско подручје и да Босни широк излаз за море.

Владавина краља Стефана

После смрти своје жеме Теодоре, краљ Стефан је хтео да се ожени жерком Филипа Тарентског, како би стекао везе са анжујским двором и тиме ослаби политички значај и залеђину сукоба са Владиславом. Краљ је чак, ради тог брака, обећавао да ће прећи у католичанство, али овај покушај, коме су посредовали Дубровчани, није успео. Када то није успео, окреће се другој страни, према Византији. 1324. године се жени Маријом Палеолог, ћерком Јована Палеолога, синовца цара Андроника II. Српски краљ је, са својим тастом, постигао договор о заједничком нападу на Византију, како би од ње одвојили део територије, са центром у Солуну. Цар Андроник понуди Јовану мир и титулу кесара, на шта он пристаде, али је у повратку умро у Скопљу. Његова жена реши да, због срамоте, остане у Србији. Цар Андроник је брзо реаговао и послао посланство у Србију како би, наводно, наговорили Јованову жену да се врати, а у ствари да би придобили српског краља за савез, јер се у Византији спремао грађански рат између цара и његовог унука, Андроника млађег. 

После дуже кризе, у Бугарској је 1323. године за цара изабран Михаило Шишман, Стефанов зет по сестри, који је успео да ојача и косолидује земљу, користећи несугласице у Византији. Увај сукоб око цариградског престола није успело да смири ни јачање Бугарске, ни јачање Турака у Малој Азији, који су 1326. године освојили Брусу и ту пренели своју престоницу. Млади Андроник је успео да издејствује од деде признање за савладара, али се тиме није задовољио. Оба цара су потражила помоћ суседних држава за своје циљеве. Цар Андроник уђе у савез са Србима, а његов унук са Бугарском. српска војска је била упућена на границу, у Сер и Струму, али је остала слабо активна, зато што је добро обавештени војвода Хреља знао да су снаге млађег Андроника надмоћније.Он је узео скоро целу византијску Македонију и Албанију, а када је освојио и Прилеп, грчки заповедник Просека је предао град Србима, не желећи да га препусти свом противнику. Млади цар је тријумфално ушао у Цариград, а стари Андроник се 1328. одриче престола. Између новог цара, Андроника III и Србије били су затегнути односи, првенствено због држања Просека, па је дошло и до рата, који се сводио на погранична четовања, али су Срби покушали да освоје и Охрид. Цар је лично дошао под град и одбранио га, а Србе потиснуо. Цар је тада одличио да предузме ширу акцију против Србије, а савезника је нашао у бугарском цару Михаилу.

Битка код Велбужда

Битка се одиграла 1330.