КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ
Милан Обреновић (Марашешти, 22. августа 1854. — Беч, 29. јануар 1901) је био кнез 1872—1882 и први нововековни краљ Србије 1882—1889.
Детињство и долазак на власт
Рођен је на велепоседу свога оца Милоша, сина Јеврема Обреновића рођеног брата кнеза Милоша Обреновића. Миланов отац је као страни најамник служио у румунској војсци и погинуо је у борби са Турцима код Букурешта 20. новембра 1861. Његова мајка Елена Марија Катарџи била је ћерка румунског грофа Константина Катарџија. По Милановом рођењу, његови родитељи су се разишли. Милан је био њихов једини син имао је само једну сестру, Томанију. После погибије оца, о њему се старала мајка која је водила раскошни живот аристократкиње. Милановом васпитању није поклањала нарочито пажњу. Бригу о младом Милану је преузео његов рођак, кнез Михаило Обреновић, кнез Србије. Милан Обреновић долази са шест година у Крагујевац код кнеза Михаила који води рачуна о њему. Кнез му је обезбедио изврсну гувернанту која га је васпитавала и подучавала.
После убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, пуковник Миливоје Петровић Блазнавац је брзо решио проблематично питање наслеђивања тако што је наредио малом београдском гарнизону да се закуне на верност Милану Обреновићу, тада четрнаестогодишњаку. У време избора, пошто је био малолетан, уместо њега је владало намесништво (Блазнавац, Ристић и Гавриловић), све до 1872. године.
Прва мера намесништва било је доношења Устава 29. јуна 1869. којим је предвиђено да српски престо, ако би изумрла законита мушка линија Обреновића, могли наследити потомци кнеза Милоша по женској линији. Овај Устав је нашао доста отпора у редовима опозиције.
Покушана су два атентата на Милана током 1871. године. Један је био средином године у Београду и познат је под називом „Теразијска бомба“, а други се догодио 6. октобра 1871. у Смедереву и познат је под називом „Смедеревски намештај“.
Самостална владавина
По стицању пунолетства, кнез Милан Обреновић је 1872. године преузео власт од намесништва. На почетку своје владавине ослањао се углавном на војску, па је радио на њеном јачању. У спољној политици ослањао се све више на Русију. У његово време почињу да се догађају судбоносни догађаји.
Када је у Невесињу избио устанак „Невесињска пушка“, 1875. године, кнез Милан је одбио да узме учешћа у њему и чак је осуђивао тај устанак. Међутим у том устанку се под псеудонимом Петар Мркоњић борио будући краљ Србије Петар Карађорђевић. Под притиском јавног мњења објавио је Турској рат 1876. године, али без довољно дипломатске припреме завршен је поразом Србије 1877. године. Исте године је поново ступио у рат на инсистирање Русије 2. децембра 1877. године. Војска Кнеза Милана се кретала према Нишу, Пироту и Врању. После потписивања Сан Стефанског уговора дошло је до преокрета у политици кнеза Милана. Руси су форсирали Бугаре у стварању Сан Стефанске Бугарске, на уштрб српских територија, па се кнез све више окреће према Аустроугарској.
Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. После одлука Берлинског конгреса где је Србија добила Врањски, Нишки, Пиротски и Топлички округ, а заузврат се сагласила да Аустроугарска може да окупира Босну и Херцеговину, кнез Милан шаље прву делегацију да поведе преговоре са Аустроугарским двором. На челу делегације се налази Јован Ристић, вођа либерала који се обавезао да у име Србије са Аустроугарском закључи трговачки уговор и да изгради железничку пругу.
Синиша Љепојевић у књизи „Косово и Метохија, реалност, економија и заблуде“, на 116. страни доноси податак да после Српско-турског рата 1878. долази до вероватно највећег исељавања Срба са Косова. До 1878. године Албанци су били мањина на данашњем простору КиМ. Дошло је и до значајног пораста броја Албанаца на данашњем простору КиМ. Краљ Милан је после Српско-турског рата наредио исељавање десетина хиљада Албанаца који су живели у подручјима Топлице, надомак Ниша, и Јабланице, све до Лесковца. По његовој тврдњи Прокупље је тада, на пример, било већински албанско место. Албанци воле да кажу да „неће бити мира све док не окупају биволицу у Топлици и краву у Морави...“ Такође тврди да су многи све до краја 20. века долазили у бивша села у Топлици са турским папирима о власништву над имањима.
Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године. Кнез Милан је био дубоко увређен држањем Русије према Србији. Одлази 1881. године у званичну посету Петрограду, код руског цара Александра III Романова. У Петрограду је примљен доста хладно, готово са одбацивањем. Русија је потврдила своју политику са Берлинског конгреса. По повратку из Петрограда, кнез Милан је посетио Беч и утаначио преговоре о политичком уговору са Аустроугарском.
Проглашење Краљевине Србије
Као потврда сарадње Србије и Аустроугарске ствара се чувени документ Тајна конвенција, коју је у Београду потписао Чедомиљ Мијатовић 16. јуна 1881. Тајна конвенција је подразумевала узајамну и пријатељску политику Србије и Аустроугарске, где се Србија обавезала да на свом подручју неће трпети политичка сплеткарења против Аустроугарске монархије, а заузврат Аустроугарска се обавезала за проглашавање Србије за краљевину код других сила. После овог споразума, прва мера је уследила од председника министарског савета Милана Пироћанца који је кнезу Милану поднео оставку своје владе, која није прихваћена.
Следећи чин је било проглашење Србије за краљевину 21. фебруара (6. марта) 1882. године. Цар Франц Јозеф је лично честитао краљу Милану Обреновићу.
Одмах по проглашењу Милана Обреновића за краља Србије, почео се нагло мењати политички живот у земљи. У то време почињу да се стварају политичке странке у Србији. Створене су буржоаске странке: Народна радикална странка (1881), чији је вођа био Никола Пашић, Либерална странка са својим вођом Јованом Ристићем и Напредњачка странка као лична странка краља Милана.
Народ је почео да буде незадовољан владавином краља Милана. Бојећи се народног незадовољства, а и због набавке нових пушака, краљ Милан се позвао на право да оснује стајаћу војску и наредио да се покупи оружје народа и стави у магацине. Радикали су повели жестоку борбу против режима краља Милана. Сељаци Тимочке крајине пружили су отпор у сакупљању оружја и по наговору радикалне странке одбили да предају оружје. У околини Зајечара и Књажевца 1883. избила је Тимочка буна коју су краљ Милан и војска угушили. Тада је краљ Милан укинуо народну војску и почео да ствара редовну војску, која ће му бити верна и одана. После гушења буне, краљ почине да прогони радикале због чега је њихов вођа, Никола Пашић избегао у Бугарску и одатле наставио свој рад.
Политика краља Милана према Бугарској се почела све више заоштравати због његовог велепоседа Брегово које је припало Бугарској као и због сталне претње да избегле радикалске присталице предвођене Пашићем поврате своју некадашњу моћ. Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. године Милан је доживео као припрему за освајање Македоније, што га је навело на рат са Бугарском. У краткотрајном рату Србија је поражена, а главна битка се одвила на реци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту, по начелу повратка на првобитно стање.
Непосредно после завршетка Српско-бугарског рата, покушан је атентат на краља Милана на врло специфичан начин. Наиме, завереници су успели да се увуку у Двор и да истестеришу греде од његовог купатила. Само захваљујући будности стражара који су видели подвалу, краљ Милан Обреновић се спасао.
Због љубавних авантура дошао је у буран сукоб са својом супругом краљицом Наталијом. Краљ Милан је веровао да му краљица ради о глави због њеног русофилства, а она више није могла да трпи његова неверства. Пошто је Милутин Гарашанин држао страну краљици, Милан је оборио његову владу и саставио нову од либерала и радикала под председништвом Јована Ристића. После бројних перипетија, дошло је до правно сумњивог развода 1888. године.
Као вид првог попуштања пред народом, краљ Милан је још 1. новембра 1887. године одобрио да збачени епископ и митрополит Михаило добија пензију, али не и право повратка у Србију. Исте године је и продужена важност Тајне конвенције уз додатну одредбу да ће Аустроугарска штитити интересе Обреновића. То је била политичка припрема за краљеву абдикацију и стварање погоднијег терена да га наследи Александар.
Године 1888. проглашен је Радикалски устав познат по својој либералности и напредности. При његовом доношењу, као узор је употребљен белгијски устав из 1835. године.
На прослави Дана Краљевине 22. фебруара 1889, краљ Милан је објавио своју абдикацију. Силазећи са престола, краљ Милан је, по Уставу, одредио три намесника (Ристића, Протића и Белимарковића), који су имали владати до пунолетства краља Александра.
Абдикација и последње године
После уступања престола своме малолетном сину, краљ Милан се још неко време задржао у Србији. Након повратка краљице Наталије у Београд, да се нађе младом Александру, Милан је успео да испослује њено прогонство, што је изазвало нереде 1. јуна 1891. године у Београду у којима су пале и две жртве. Краљ Милан је постао непопуларан. Од руског двора је изгледа добио новчану помоћ од од два милиона динара под условом да се заувек повуче из Србије.
Влада је на основу Милановог пристанка да испуни овај захтев, 14. марта 1892. донела закон по коме се краљу Милану забрањује боравак у Србији и поново добијање српског држављанства без приволе Народне Скупштине. Само у случају болести краља Александра, Милан је имао право да дође и да остане у Србији за време трајања болести. У међувремену, краљ Александар је извршио државни удар и прогласио се пунолетним.
После првог одласка и повратка у Србију, краљ Милан је у пролеће 1895. по други пут напустио Србију, а у земљу се вратила опет протерана краљица Наталија Обреновић.
После новог договора са сином, Милан се поново враћа у Србију 7. октобра 1897. Александар му је дао положај врховног команданта активне војске, а Милан ју је почео оспособљавати и осавремењавати уз помоћ Димитрија Цинцар-Марковића. Краљ Милан је именован за армијског генерала, чин који до тада није постојао у српској војсци.
На Милана Обреновића је покушан још један атентат, на Ивањдан 1899. када је један радикал покушао да га убије. Милан Обреновић је одмах почео нови обрачун са радикалима. Никшићке новине "Оногошт", број 8.,1899. г. доноси податке о томе. Док се Милан возио отвореним колима, од пет испаљених метака један га је лакше ранио. На краља је пуцао Ђуро Кнежевић из Босне. Пашић је ухапшен и доведен у Биоград (Београд). За краљевског тужиоца задуженог за подизање оптужнице против починиоца овог кривичног дела именован је лични пријатељ краља Милана - Василије Симић (1866—1931), бивши председниак београдског Варошког суда, из породице која је била одана династији Обреновић, током више генерација. Текст оптужнице одговарао је материјалној истини, али и непогрешивој Симићевој процени о улогама одређених личности у њој које је оквалификовао као неоспорне саучеснике атентатора Кнежевића. О самом атентату су пуно писали многобројни његови савременици, а у првом реду проф. Слободан Јовановић (1869—1958) и Живан Живановић (1852—1931). Атентатор Кнежевић је на крају процеса осуђен од Преког суда на смрт стрељањем.
До нових проблема са краљем Александром долази после његове одлуке да се ожени Драгом Машин. Краљ Милан га је прекорио у писму и није му дао благослов. Након тога, Милан је заувек отпутовао из Србије крајем 1900. године.
Jедно време је боравио у Карлсбаду, па затим у Темишвару, да би последње тренутке провео у Бечу.
Ту се смртно разболео од упале плућа. Лекарски конзилијум који га је прегледао је рекао да му нема спаса. Цар Франц Јозеф, у знак добрих односа је обезбедио једну своју кућу у којој је болесни Милан боравио и послао мађарског грофа Ергенија Зичија да до задњег часа буде с њим.
У бунилу је често дозивао вукове, а једном је и тражио да га воде у позориште да гледа комад Раковског. Преминуо је 11. фебруара 1901. у 47. години живота. Сахрањен је у Манастиру Крушедол, поред књегиње Љубице.
