Константин Бодин

 

Константин Бодин је српски краљ који је  владао од 1081. до 1099. године, а такође је и први Србин проглашен за цара 1072. године. Његов отац био је Михаило Војисављевић који је имао једанаест синова од чега 7 из првог брака са ћерком бугарског цара Самуила, а четири са другом женом, иначе рођаком византијског цара Константина IX.

Бодин са браћом осваја Рашку коју дају на управу полубрату Петриславу(око 1050/60 - 1083). Њих двојица су од 1072. водили Србе, који су победили Ромеје(односно Византијце), што је Словенима на Косову, Македонији у Бугарској дало храброст за устанак против Византије.

Као младић је са оцем учествовао у бунама против Византије и током устанка 1072. године носио је титулу бугарског цара као Петар III. Након великог пораза Византије код Манцикерта у Македонији почео се припремати устанак изазван фискалном политиком логотета Нићифорице. Главни извор за устанак из 1072. године јесте анонимни Скиличин настављач. Устаници су за вођу изабрали Константина Бодина, јер је био краљевског рода. Михаило је послао и 300 војника под војсковођом Петрилом у Призрен где су се окупљале вође покрета, укључујући и Ђорђа Војтеха из Скопља, најугледнијег међу устаницима. Бодин је почетком јесени 1072. године проглашен за цара под именом Петар, што је разбеснело византијског цара. Стратег Бугарске кренуо је да угуши устанак, али је у међувремену смењен. Нови намесник претрпео је пораз у коме је изгубио живот. Устаници заузимају Скопље након чега се деле у две скупине. Бодин је кренуо према Нишу, а Петрило према југу заузимајући Охрид и Девол. Напао је Костур, али је у нападу поражен те се морао спасити бекством у Дукљу код Михаила. Бодин је за то време постизао успехе у Нишу, али је Војтех предао Скопље Византинцима уз гаранције да му се неће ништа десити. Бодина је позвао да нападне Скопље. Византинци су му пошли у сусрет и тешко га поразили код места Пауни. Бодин је заробљен и послат у манастир светих Срђа и Ваха одакле је пребачен у Антиохију. Поред тога Ромеји успевају и да освоје Рашку која је тада била под управом Петрислава.  Бодина отац уз помоћ млетачких трговаца избавља из заточеништва. Међутим ово пуштање из заробљеништва као цену је имало признавање врховне власти Византије. Док је био у заробљеништву, Бодинова браћа су се договарила да он треба наследити престо. Међутим до Бодиновог доласка влада његов брат Радослав.

Када се Бодин вратио Радослав му је предао будванску и грбљанску жупу, али не и трон. Овај због тога припрема војску, али се Радослав повлачи у Требиње где и умире. Народ прихвата Бодина као владара, али не и Радославови потомци. Ипак све се завршава измирењем сукобљених страна уз помоћ барског архиепископа Петра. Иако је био владар Бодин се никад није потпуно опоравио од пораза који су му нанели Ромеји и заробљеништва, те до краја живота није направио веће успехе.

Отац га  пролећа 1081. године жени са Јаквинтом, ћерком вође норманске странке и гувернера Бара, што показује политичко ослањање на Нормане против Византије. Нормани су иначе били наследници Нордијаца пљачкаша и гусара из Норвешке, Данске и Исланда и извршили су велики политички, војни и културни утицај на средњовековну Европу. Бодин већ од октобра 1081. године влада самостално те се сматра да му је отац преминуо у међувремену.

У октобру 1081. Роберт Гвискар, вођа Нормана из јужне Италије, искрцао се код Драча, и опколио град. Према споразуму са Ромејским царством Бодин је био дужан да пружи помоћ Византији, он је довео своје трупе у близину Драча, али у одлучујућем тренутку, видевши да Византијска војска губи битку, повлачи се не узевши учешћа. Његова одлука је била драматична, јер је тек преузео врховну власт у Дукљи и још се није учврстио. Његов стриц Радослав представљао му је противника, па је стога Бодин наредних годину дана, учвршћивао своју власт у Дукљи, а стрица Радослава поставио као управника Травуније. Затим је уз помоћ Нормана, покренуо низ освајачких похода у унутрашњости. Заузео је Рашку и Босну око 1083. године. У Босни је на престо поставио кнеза Стефана, а у Рашкој двојицу жупана са његовог двора, Вукана и Марка. Тако је Дукља под Бодином, системом вазалних држава, проширила своју утицај на скоро све српске земље. Бодин је после 1085. године уз помоћ Нормана, наставио рат са Византијом који је потрајао све до 1090. године.

Од 1092. до 1096. Бодин је опседао византијски Дубровник у који су се склонили његови рођаци за које је веровао да му угрожавају врховну власт. Сукоб између владарске куће Дукље, био је узрокован највероватније и византијском дипломатијом која је помогала синовима Бодиновог стрица Радослава. Иако није успео да заузме Дубровник, Бодин га је блокирао изградњом куле на прилазу у град, који ће од тога трпети све до  пролећa 1099. године.

На крају владавине 1096/1097 године, Бодин је био у својој престоници Скадру, када су тада пролазили крсташи под вођством Ремона Тулуског кроз Далмацију, на путу ка Цариград. После 40 дана крсташи су стигли до главног града без залиха хране. Константин Бодин је у замену за скупе поклоне, дозволио Ремону да слободно купује на градским трговима. Због зиме, те године трговци Скадра су сакупљали залихе хране.
Немогуће је изоставити, да је Бодин због боравка у заробљеништву и вишегодишње борбе са Византијом, могао да се послужи као Реимонов доушник. У знак захвалности од стране команданта крсташа, долази до поновне комуникације оба владара. То је последњи познати потез Бодина, убрзо после тог догађаја је умро. Изгледа да тада није имао више од 50 година.

Претпоставља се да је преминуо 1101-1102. године мада је могуће, иако мање вероватно да је то било 1106-1107. године (додуше новији извори наводе 1099. као годину његове смрти). Извор за такав датум помиње се код Попа Дукљанина, пише да је владао 26 година и 5 месеци. Сахрањен је у манастиру Светих Срђа и Ваха у близини Скадра. Након његове смрти земља тоне у грађански рат. Дукљом влада његов син Ђорђе са мајком Јаквинтом  у два наврата, али покушај обнове царства се неуспешно завршава његовим заробљавањем и одвођењем у Цариград.