КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

 

Кнез Милош (1780-1860), био је кнез Србије од 1817. а пре тога други врховни вожд од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног Кнеза. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. 19 година је провео у изгнанству, од 1839. до 1858. године, прво у Бечу а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. Учествовао је у Првом српском устанку као борац да би због заслуга догурао до звања војводе, истакавши се у борбама код Ужица. Након слома устанка, 1813, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи чиме је задобио поверење значајног дела народа, у то тешко доба. Након краћег времена и појачаног терора османлија стао је на чело као изабрани вођа Другог српског устанка, који је подигао у Такову, 1815. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Склопио је усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи. За време његове прве владавине, упорном дипломатијом, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Најзначајнија је била Милетина буна која је за последицу имала доношење краткотрајног либералног Сретењског устава који је поставио темеље правног поретка у земљи. Током своје прве владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од имућнијих на Балкану, а током изгнанства пословно су га претекли други велетрговци. Иако је био неписмен током његове прве владавине основане су 82 школе, 2 полугимназије, 1 гимназија и Лицеум Књажества сербског, који представља темељ високог образовања. Током краткотрајне друге владавине наложио је да се прогоне политички противници за које је сматрао да су одговорни за његово вишегодишње изгнанство али је и усвојен Закон о скупштини чиме се у земљи утемељио парламентарни систем.

Милош Обреновић је био син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге, око 1783. године. Милошеви родитељи Теодор и Вишња су пре ступања у брак имали већ засноване породице. Теодор је пре женидбе са Вишњом био у браку са женом Горданом, са којом је имао три сина, а Вишња је у првом браку била удата за Обрена Мартиновића из села Бруснице у Рудничком крају, са којим је родила синове Милана и Јакова, као и ћерку Стану. У другом браку Теодора и Вишње родио се најпре син Милош, а касније Јован (1786) и Јеврем (1790). Милош је имао тешко детињство, јер му је отац рано умро и он се са мајком и два брата нашао у великом сиромаштву. Око 1800. године, Милош је постао слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. 

У време доласка Милоша код брата у Брусницу, Милан је радио ортачки са Турчином Ћор-Зуком. С овим ортаком Милановим Милош је, доцније, често ишао по селима, те лучио браве. Када је избио Први српски устанак 1804. године, Милан Обреновић је био један од покретача и вођа народног устанка. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан је постао војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске), и ужичке. Уз брата Милана, Милош је учествовао у бројним бојевима и у управним и судским пословима. Милош је 1805. године на предлог газде Николе Луњевице, добио од Карађорђа војводски чин (Звање војводе у устаничкој војсци није представљало феудалну титулу већ војнички чин у рангу данашњег команданта бригаде, који је поред војничких дужности давао овлашћења за рад на управним и судским пословима у одређеној области или нахији током рата.). Током борби за Ужице 1807. године, под зидинама тврђаве, у нападу на један шанац, војвода Милош је био тешко рањен у груди. Иако га већина отписала, војвода Милош се након дванаест недеља излечио и опоравио. Пред крај године 1810, Милан Обреновић, током боравка у Букурешту, код главнога заповедника руске војске, као народни депутат, изненада се разболео и након неколико дана преминуо. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао обор-кнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

Након слома устанка и уласка турских снага у Србију у јесен 1813. године, војвода Милош је одлучио да не напушта земљу, већ се окренуо на задатак да спашава народ од терора турских јединица које су имале дозволу да 21 дан спроводе зулум у знак освете. И самим турским заповедницима је користило да имају, и поред свега, виђеније људе из народа уз себе како би контролисали стање у Србији. Поред тога, Милош је већ био означен од Турака да је за време устанка био у групи противника Карађорђу. Недуго потом, новопостављени београдски везир Сулејман-паша Скопљак поставио га је за кнеза Рудничке нахије у Такову, а сам Милош није жалио новаца за такво поверење. Кад је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошао кроз Срем Карађорђе је био предмет опште пажње, а поготово о томе је доспео глас до његових људи. Тако су у околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића дигли буну, већ средином септембра, у незгодно време, почетком јесени. Хаџи Проданова буна је кренула без ранијег договора и припрема. С тога Милош Обреновић и Станоје Главаш, да не би дошло до тежих заплета, пристадоше одмах да ту буну угуше заједно с Турцима ако се побуњеницима да амнестија. Хаџи Продан је, видећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе терор. Почетком 1815. године, Русија, која је после победоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергично инсистирати на Порти да се промени понашање Турака према Србима. Истовремено, у земљи је незадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово након успеха Турака да убију Станоја Главаша под оптужбом да је помогао Хаџи Продану да побегне у Војни крајину. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледао главу Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један од убица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити лични мотив за догађаје који ће убрзо уследити. У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове код себе, али након већања није хтео да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милош предложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код паше налазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљем упутио у своју нахију како би од народа прикупио 50.000 гроша и тиме потпуно исплатио паши договорену цену за своју слободу и слободу сужњева.