КНЕЗ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

 

Кнез Александар Карађорђевић (1806-1885).  је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године и син вође Првог српског устанка Карађорђа.

После пропасти Првог српског устанка, Александар је са оцем напустио Србију и вратио се у њу 1839. као ађунтат кнеза Михаила Обреновића. На престо су га довели уставобранитељи после свргавања кнеза Михаила Обреновића. Његову владавину је обележио утицај уставобранитеља, по чему се цео период назива режим уставобранитеља. У овом периоду покренуте су озбиљне реформе у Србији и модернизација земље.

Најмлађи син Карађорђа и Јелене, Александар, рођен је у Тополи 11. октобра 1806. (по новом календару). Школовао се у Хотину у Бесарабији (Русија), под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.
Крајем 1839. после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић вратила се у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“ из 1838. и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на народној скупштини одржаној на Врачару, 14. септембра 1842, Александар Карађорђевић изабран је за кнеза Србије. Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853. г), унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј.

У Мађарској револуцији 1848. у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао кнез Александар Карађорђевић. Као наставак национално-политичког покрета из 1848, развила се панславистичка идеја о Југословенској краљевини, која је уз „Начертаније“ Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти.[тражи се извор]

У унутрашњој политици, кнез Александар долази у сукоб са члановима Државног савета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је изнудила његову абдикацију.

После силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара (данашња Румунија). Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. Династичке борбе су се још више распламсале, и кнез Александар тек тада узима активно учешће у њима. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници, борећи се свом снагом да на српски престо поново дође један Карађорђевић.[тражи се извор]

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару), а сахрањен је у Бечу где му је гроб оскрнављен а лобања украдена 1911. године . Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и жене му Персиде су пренешени 22. децембра 1911. (по јулијанском календару) у задужбину Краља Петра I на Опленцу