Јован Владимир

Јован Владимир (Дукља, cca 990. - Преспа, 22. мај 1016.) био је владар Србије и Дукље од око 1000. до 1016. године. Владао је у најинтензивнијем периоду рата између Византије и Самуилове Бугарске. Његови блиски односи са Византијом и мирна, праведна природа нису му много помогли против Самуилове силе.  Дукља пада под Самуилову власт 1009. или 1010. а Јован Владимир запада у ропство утамничен у Преспи, тадашњој престоници великог Бугарског царства која се налазила у западној Македонији. 

Једна од значајних чињеница о Јовану је да је био први српски светац, стога је његов живот поред историјских информација испуњен и бројним легендама па је некад тешко издвојити стварне догађаје од измишљених. Оно што се сигурно зна је да је Јован био јако мирољубив владар који се није укључивао у бугарско - византијски сукоб. Из ропства га је спасило венчање са Теодором Косаром бугарском принцезом која је по предању од оца тражила да ослободи Јована и да је уда за њега. Оно што је међутим вероватније је да се Самуило на овај потез одлучио јер је желео да путем брака осигура пробугарску политику у Србији. 

Дукља којом је Јован Владимир владао се највећим делом простирала територијом данашње Црне Горе, после смрти Часлава ова кнежевина доста политички јача и под њен утицај потпадају Рашка и Босна са суседним територијама Травунијом и Захумљем. Јован је још као дечак на престолу наследио свог оца Петрислава. Петрислав се сматра првим владарем Дукље који је остао записан у историјским изворима. У својој владавини Јован је гајио добре односе са Византијом и њеним царем Василијем. Василије је вероватно хтео да ангажује и друге земље у својој борби против Самуила, услед тога је мислио да је Дукља добар савезник.

У свом походу 1009/10 Самуило осваја Дукљу, Захумље, Босну, Травунију и Рашку. Јован Владимир бива заробљен и утамничен у Преспи. Пошто удаје кћерку за Јована цар Самуило му враћа на управу већину одузетих територија, али као вазал. политичке прилике се умногоме мењају када Ромеји наносе пораз Самуилу 1014 године на Беласици, он 6. октобра исте године умире. На престо сада долази његов син Гаврило Радомир, међутим он врло кратко влада јер га већ 1015. убија брат од стрица Јован Владислав који за себе граби сву власт. Владислав сада као владар целе Бугарске шаље писмо са златним крстом Јовану Владимиру да дође на двор у Преспу, с обећањем да му ништа нажао неће учинити. 

По предању Владимир је од Владислава тражио да му пошаље дрвени крст на каквом је и сам Христoс распет. Два пустињака и епископ су му донели дрвени крст, и он је са малом пратњом отишао новом бугарском цару. Међутим испред цркве у којој с епомолио кад је дошао у Преспу ухватише га војници и одрубише му главу, било је то 22. маја 1016. године. Мотив за ово убиство су вероватно византијски војни успеси и Владиславов страх да би Јован Владимир обновио Савез Византије и Дукље што му никако  не би ишло на руку. 

Јован Владимир ступа на престо око 1000. године, наследивши још у дечачком узрасту свог оца Петрислава. Петрислав се сматра првим дукљанским владарем чије се постојање може потврдити примарним историјским изворима, који такође наговештавају да је он био у блиским односима са Византијом. Дукља се састојала од две области, Зете на југу и Подгорја на северу. По свој прилици, Владимиров двор се налазио у жупи Облик (Obliqus) или близу ње. По локалном предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица близу Скадарског језера, у пределу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала већ у Владимирово време.

Његова владавина описана је у 36. поглављу Летописа попа Дукљанина, који је, према новијим истраживањима, завршен крајем 13. или почетком 14. века; укратко 34. и 35. поглавље баве се његовим оцем и стричевима. Док се претходни делови летописа темеље на усменим предајама и ауторовим домишљањима, те се углавном не сматрају поузданим изворима за историју, поглавља од 34. до 36. су заснована на једној старијој Вадимировој биографији, написаној у Дукљи вероватно између 1075. и 1089. И летопис и Јован Скилица, византијски историчар из 11. века, описују Владимира као мудрог, побожног, праведног и мирољубивог владара.

Владимирово појављивање на историјској сцени дешава се током дуготрајног рата између византијског цара Василија II (владао 976–1025) и цара Самуила (980—1014). Чини се да је Василије II настојао да ангажује и друге балканске владаре за борбу против Самуила, те да је из тог разлога одржавао контакте и са дукљанским кнезом. Српско посланство, чији је долазак у Цариград око 992. године забиљежен у једној повељи манастира Велика Лавра из 993, по свој прилици дошло је Василију управо из Дукље. Блиске везе са Византијом нису помогле кнезу Владимиру. Самуило је напао његову земљу 1009. или 1010. у склопу похода усмереног на византијску тему Драч, у сусједству Дукље. Увидевши да не може ништа огромној царској сили, Владимир се повукао са војском и народом на утврђено брдо Облик, западно од Скадра. 

Самуило је оставио један део војске да опседа Облик, док је са осталим четама напао оближњи Улцињ који је припадао систему утврђења теме Драч. Владимир се после извесног времена предао, што се у летопису приписује његовој жељи да избави свој народ од глади и мача. Одмах је послат у затвор у Преспу, престоницу Самуилове државе у западној Македонији. Одуставши од опсаде Улциња, цар је усмерио своје снаге према Далмацији при чему је допро све до Задра спаливши успут Котор и Дубровник, а у своју земљу се вратио преко Босне и Рашке. Последица овог похода било је привремено Самуилово заузимање Дукље, Травуније, Захумља, Босне и Рашке.

Самуилов поход може се сагледати у ширем геополитичком контексту. Византијски цар Василије је 1004. или 1005. године повратио Драч од Самуила. На овај начин је Византија преко теме Драч дошла у непосредан додир са Владимировом Дукљом, и преко ње успоставила везу са темом Далмацијом. Ова византијска област се састојала од обалних далматинских градова. Млеци су војно интервенисали 1000. године да би заштитили те градове од напада Хрвата и Неретљана, након чега су наметнули своју власт у Далмацији. Уз њихову помоћ за хрватског краља крунисао се Светислав Суриња. Василије је Млецима, као својим савезницима и заступницима, озваничио управу над Далмацијом 1004. или 1005. године. Тиме су Млеци, далматински градови, Хрватска и Дукља груписани у компактан провизантијски блок, који је имао директан контакт са Византијом преко теме Драч. Самуило је походом од 1009/1010. разбио овај блок.

Према летопису, док је Владимир окован венуо у преспанском затвору, молећи се дању и ноћу, приказао му се анђео Господњи који му прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умријети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву затим је описана у виду романтичне приповијести у којој на сцену ступа Самуилова кћерка Теодора Косара. Њен сусрет са Владимиром испричан је у љетопису на сљедећи начин: 

"И тако је једног дана царева кћер по имену Косара, потакнута од Светог Духа, пришла оцу и затражила да јој допусти да сиђе са својим слушкињама и опере главу и ноге окованим затвореницима, што јој је отац дозволио. Тако је сишла и почела је да обавља богоугодно дело. Тада је угледала Владимира и видевши да је лепог изгледа, смеран и скроман, и да је пун мудрости и богопоштовања, застала је да поразговара са њим, а његове речи су јој се учиниле слађе од меда и саћа."

Косара је затим усрдно молила оца да је уда за Владимира, а овај јој је без одуговлачења изашао у сусрет. Цар је након кћеркине удаје вратио Дукљу свом новом зету. У стварности, овај брак је могао бити резултат политичке процене Самуила, који је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вернији вазал. Решивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље концентрисати на Македонију и Тесалију, гдје је било главно жариште његовог сукоба са Византијом. У хроници се тврди да је Самуило поверио Владимиру и целу драчку земљу. Могуће је да је кнезу поверена северна област те територије, која је само делимично била под царевом влашћу. Једна кратка напомена Јована Скилице о Владимиру сугерише да је кнез на управу добио и део Рашке, а можда и читаву ту област. Његовом стрицу Драгимиру, владару Травуније и Захумља, који се пред Самуиловом војском повукао на неку планину, цар је такође дозволио да настави владати као његов вазал.

Вишедеценијски сукоб кулминирао је Самуиловим поразом од Византинаца у бици на Беласици 1014, а цар умире 6. октобра исте године. Наследио га је син Гаврило Радомир, чија је владавина била кратког века: убио га је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и преузео власт над царством; недуго потом убио је и Радомирову жену. Владислав шаље гласнике Владимиру са захтевом да дође на царски двор у Преспу, али Косара одговара мужа од тог пута и сама одлази тамо. Цар је прима са почастима те наново позива кнеза да дође, шаљући му златни крст на коме се заклео да му ништа нажао неће учинити. Летопис бележи Владимиров одговор на овај позив:[22]

„ Знамо да Господ наш Исус Христ, који је за нас страдао, није на златном или сребрном крсту распет, него на дрвеном. Дакле, ако је твоје обећање искрено и твоје речи истините, пошаљи ми по монасима дрвени крст и уздајући се у помоћ Господа нашег Исуса Христа и полажући наду у живи крст и вредно дрво, доћи ћу.”
Два епископа и један пустињак дођоше дукљанском кнезу, предадоше му дрвени крст, те потврдише да се на њему цар заклео да му никаква зла од њега неће бити. Владимир пољуби крст и стави га у своја недра, па с малом пратњом крену у Преспу. Чим је стигао тамо уђе у једну цркву да се помоли Богу. Изашао је из цркве држећи онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише војници кривоклетног Владислава и одрубише му главу. Било је то 22. маја 1016. Скилицин кратки извештај о Владимировом убиству слаже се у главним цртама са Летописом попа Дукљанина. Мотив за ово убиство није сасвим јасан. Откад су поразили Самуила 1014, Византинци су добијали битку за битком, па је Владислав вјероватно сумњао или је био обавештен да се Владимир спрема да обнови савезништво Дукље са Византијом. Ово савезништво би било посебно неповољно за Владислава због близине Дукље са Драчем, који је био циљ његових освајања.

Владислав је почетком 1018. водио неуспешан напад на Драч, под чијим зидинама је погинуо.  Исте 1018. године је византијска војска под вођством побједоносног цара Василија дефинитивно покорила задње остатке Самуилове царевине. Пошто Владимир и Косара нису имали дјеце, његов законити наследник био је његов стриц Драгимир, травунијски кнез, који се у првој половини 1018. упутио са војском у Дукљу да се устоличи као њен владар. Кад је дошао у Котор, Которани су га на превару убили, а његови војници су се вратили у Травунију. Дукља се не појављује поново у изворима до тридесетих година 11. века. Неки историчари претпостављају да је око 1018. подложена директној византијској управи, док други верују да је остављена под неким домаћим владарем као вазална држава Византије.