Шта откривају камен Розета, натпис с Крита, Законик из Сирбина - истина о пореклу Срба. Руски научници истражују нове доказе одакле Срби потичу и редефнишу историју.
Град који се сад зове Ксантос...
У сарадњи с нашом великом патриоткињом Савом Росић која с руског преводи разна корисна штива и књиге у корист освешћивања и буђења српског народа, објављујемо овај изузетно значајан чланак руског професора и академика В., А. Чудинова који упечатљиво говори о пореклу и постојању нас Срба. У овом случају, ради се о ВИИИ веку пре Христа, а о том говори стар законик уклесан на обелиску из града Сирбина. данашњег Ксантоса, који се налази у малој Азији, у данашњој Турској...
Ово је веома битно ради раскринкавања лажи да су се Срби населили, по званичној “историји", на Балкан у ВИИ веку (626. године) из своје прапостојбине која се „налазила иза Карпата". Карпати су планине у средњој Европи које се протежу својом дужином од око 1500 км преко Чешке, Словачке, Пољске, Украјине и Румуније.
Оно што је најиндикативније за историјско постојање неког народа је ЊЕГОВ ЈЕЗИК, његова писменост и његово ПИСМО. Законик који је уклесан на обелиску из Сирбина потиче из ВИИИ века пре нове ере, писан је на сербо-рашанском језику и писму! Ово је очигледан доказ да су Срби у ВИИИ веку пре нове ере били настањени не само, на просторима мале Азије, већ и Балкана, будући да је Драгољуб П. Антић у једном делу своје књиге: “Континуитет винчанске цивилизације" (од могућих хиперборејских корака до данас)” доказао да су у ТЕХНИЧКО-ФИЗИЧКОМ смислу “велике и масовне сеобе” народа у ВИИ веку НОВЕ ЕРЕ биле неизводљиве!...
Ако су масовне сеобе народа у техничко-физичком смислу биле неизводљиве у ВИИ веку нове ере. онда су, још мање, биле изводљиве у ВИИИ веку пре нове ере јер ако користимо, само, податке „званиче историје”, пре ВИИ века после нове ере ништа се не зна о Србима, осим да су се “доселили на Балкан из своје прапостојбине иза Карпата". Само то, а шта су радили пре тог, од чег су живели, итд., ништа се не зна (!)...
Будући да се по овом уклесаном закону, на обелиску, из Сирбина, јасно види да су Срби били писмени и постојали као културан народ још у ВИИИ веку пре нове ере, и ако бисмо се, само, ослоноли и пратили податке „званичне историје" и овог сазнања о постојању Срба још у ВИИИ веку пре нове ере... испада да су се Срби прво с простора мале Азије одселили на простор иза Карпата, напустивши простор мале Азије, заобишавши ближи Балкан, па су, ето, одлучили, да се у ВИИ веку нове ере, опет и поново потпуно масовно преселе на неку другу локацију, да се „спусте” с простора „иза Карпата”, на Балкан, који су заобишли приликом претходне “селидбе” из мале Азије, и, од тад, они по „званичној историји” постоје као народ, иако постоје многобројни веродостојни подаци о њиховом постојању као културног и писменог народа, попут овог уклесаног закона на обелиску из ВИИИ века пре нове ере, на њиховом језику, 1.400 година пре тог фамозног ВИИ века нове ере.
Наравно, кад се све ово изанализира, паметнима је лако закључити да званична “историја" дебело лаже, по њој “цап- царап"... и народ се преселио, масовно, као кад пређеш преко улице јер, напросто, не објашњава ништа више о томе, како се уопште хранио тај народ приликом те масовне сеобе и како је било могуће, уопште, теглити толику храну са собом приликом преласка толике километраже, годинама и годинама... да се народ прехрани (жене, деца, старци, војници) будући да тада, у ВИИ веку нове ере, неке, иоле, напредне технологије и технике није били ни у мислима, а камоли пракси, да би се теглила толика храна и да би се народ адекватно и брзо селио, хранио, лечио јер, у питању је било хиљаде и хиљаде километара пешачења.
Будући да је законик на обелиску превео наш свештеник Светислав Билбија (рођен 1907. у Босанском Грахову, село Угарци) после овог преведеног текста, додао сам видео прилог где наш историчар и палеолингвист Радован Дамјановић говори нешто више о њему. Светски научници, историчари, лингвисти и археролози, ни до дан-данас нису дешифоровали писмо Етрураца, народа који је живео пре 3.000 година у срцу данашње Италије, а интересантно је то да су за звучну подлогу ради дешифоровања етрурског писма коришћени сви могући језици, па, чак, и језици народа централне Африке, једино, гле. чуда!... у обзир ради дешифровања етрурског писма није узет српски језик, српска ћирилица, или, још тачније, србица.
Човек који је дешифровао етрурско писмо, био је Светислав Билбија користећи српску ћирилицу, тумачећи етрурско писмо здесна-налево.
В. А. Чудинов чији текст је Сава Росић превела, академкиња је Руске академије природних наука, председница је РАН (Руска академија наука) комисије за кулктуру античке и средњовековне Русије, директорка је Института за старословенску и староевроазијску цивилизацију...
О српском камену из Сирбина са законима из осмог века пре нове ере.
,,У Лици малоазијској (Људеји) Александар Велики је затекао једно посебно стање. У градовима Лике, који су били бројни, није било персијских посада, иако је Лика била укључена у Персијску царевину од времена Кира Великог, она је задржала своје посебно уређење и своје старе законе. Имали су савез од 23 града, међу којима је град Сирбин (данашњи Ксантос) био престоница и највећи од градова. Личани су најпре били познати под именом Солими, а затим као Термили по једном делу Крићана које је Сарпедон довео с Крита и населио у Лици. Сарпедон је основао и град Милет као насеобину критског града Милета“.
„Стари Законик Лички, који је био уклесан у камен обелиск, у граду Сирбину, потиче из ВИИИ века пре Христа, нађен је и био је на сербо-рашком језику и писму. Изглед овог споменика, гледано са северне стране, приказан је на... Ликијске текстове је сакупио крајем XИX века аустријски професор Ернст Калинка. Тумачење текста грчким и другим језицима није дало резултат, а прочитао га је, у целости, Светислав Билбија, уз тумачење древног српског језика и писма из Лидије и Ликије. Билбија је, најпре, протумачио и објавио своје дешифровање текста са северне стране споменика, према препису Ернста Калинке наведене Калинкине књиге... с 34 исказа које је Билбија гласовно протумачио као запис фонетским писмом, а протумачио га је помоћу сличности са српским језиком“.
„Светислав Билбија је текст са северне стране споменика у Сирбину назвао ‘Порука Србима урезана у обелиск у престоници Лике - Ликије пре 2.600 - 2.800 година’, а касније протумачио читљиве делове записа и с других страна споменика. Тај радни материјал је објављен у зборнику ‘Цатена Мунди' под насловом Обелиск из Ксантоса - Камена књига закона и обичаја старих Срба’ где су искази приказани у облику одредби Законика, које су груписане према темама које обрађују, уз ознаку стране споменика и броја реда за сваку од одредби".
„Комплетан текст овог споменика сербо-рашке писмености азијске Ликије и древног сербо-рашког законика који садржи 232 одредбе, уобличио је и допунио коментарима проф. Радомир Ђорђевић. Одредбе су сврстане у 16 група, према свом садржају, а свака од њих носи ознаку стране света и реда на обелиску. Те групе (главе Законика) су: (1) О управљању државом - задатак државе: (2) Хуманитарне дужности државе: (3) Слобода занимања и рада: (4) Обичаји и закони; (5) Избор и особине вође: (6) Дужности бораца; (7) О непријатељу и његовом чињењу; (8) Мудре изреке и савети; (9) Савети предака пољоделцима; (10) Савети копачима златне руде: (11) Лекарски савети; (12) Кривична дела, поступак и казне: (13) Васпитање деце: (14) О храни и њеној припреми; (15) О храни и како се хранити; (16) Уклесано треба читати, памтити, вршити.11
„Ради стицања утиска о садржају законика с обелиска у Сирбину, навешћемо, овде, појединачно, само неке од одредби (оне носе Билбијине ознаке стране и реда). Тако у делу названом ‘О управљању државом; задатак државе' стоји: 3-10:
О управљању овђе међама - границама државе завјет ту створити, ослањати се на стотине бораца, ови се нужно хоће - требају... ", С-7: ‘Држава има задатак позивати на оружану узбуну кроз цијели живот’ итд.“
„Са ова три приказа: камен Розета, натпис с Крита, Законик из Сирбина - нисмо исцрпли, још, све материјалне доказе у прилог старе српске историје, има их, још, подоста. Али, за сваког нормалног човека, и ово је сасвим доста!...Црно-на-бело!...
Ово је ‘корпус деликти’, ово су документи који су попут парног ваљка сатрли све фалсификате такозване бечко-берлинске ватиканске школе. Имају ли још образа ти наши бедни нордисти да се појаве пред српским народом?!
Човек може да не зна, иако незнање никог не оправдава, али, кад му се (под нос!) покаже и прикаже, а он и даље неће да зна, онда - или је луд или покварен! Све док им нисмо дали непобитне доказе, могли смо да на њихово понашање гледамо „кроз прсте". Али после свег овог, они који и даље хуле на свој народ верглајући којекакву непријатељску пропаганду - њима је место на стубу срама!"
Тако Јован Деретић завршава свој омањи преглед. Засад ми још много тог није јасно, пошто ће превод са савременог српског текста документа на савремен руски садржати „мноштво" грешака, док би изворни текст (напола руски), записан ћирилицом, био врло занимљив за лингвистичку анализу.
Град који се сад зове Ксантос...
Википедија о њем пише: „Ксантос (грч. Еав6о<;) - у давнини највећи град и средиште Ликије, земље на југозападу Мале Азије. Упоредо са светилиштем Летон, рушевине Ксантоса, унете су у УНЕСКО-ов списак споменика светског културног наслеђа. Основан је почетком првог хиљадулећа пре наше ере. Персијанци су га 546. г. пне. заузели и сасвим срушили.
Крајем ИВ века пне улазио је у састав царства Александра Македонског, а од 190. г. пне. био је члан независног савеза градова Ликије (Ликијски савез). Око 180. г. пне. познати су тирани Лисиније и Еудем. Брутова војска га је 42. г. пне. заузела и поново срушила. Касније је ушао у састав римске провинције Ликија (Лyциа). Од древног града, сачуван је само мали део, откривен приликом ископавања, између осталог, позориште. Међу најзначајније сачуване споменике ликијске културе спадају особени надгробни споменици којих има две врсте: уклесани у стене, богато архитектонски украшена тобожња прочеља зграда, високе гробнице на узвишицама, у виду кућа или окружене колонадама.
Најзначајнији споменици те врсте су ‘споменик харпија' из ВИ века пне. назван тако по очуваном рељефу на њему, окружен стубовима, као и ништа мање богато украшен зидном пластиком споменик нереида у виду јонског храма на високој основи из В века пне. Оба споменика спадају у најважнија дела малоазијско-јонске културе. Ту је пронађен и највећи споменик ликијске писмености - ликијско-милијска стела (око 380. г. пне.)“.
Привукла ме је основица обелиска на којој сам видео натписе. То је иста фотографија која је и на слици... поглед с југа. На избоченом камену, може се прочитати двапут написана реч МАСКА у два реда (горњи ред читам у инверзној боји). Ниже и улево, на другој избочини написана је реч РРА (ЈАРА). Још мало ниже чита се израз МИР РРА (ЈАРОВ СВЕТ). Најзад, на равној површини, на фрагменту, у белом оквиру, могу се прочитати речи РУСб РРОВА( РУСКА ЈАРО ВА- Руска: стари назив Русије). Као што се види, откривено је мало речи, али се из њих може закључити да је град СЕРБИНА, исти и СИРБИНА, исти и КСАНТОС у Ликији исконски улазио у Јарову Руску.
Гледајући са запада на основицу обелиска, види се низ ликова. Највећи од њих се налази на бочној страни леве плоче и подсећа на лава гледаног спреда, благо окренутог улево. На лику унутар оквира може се прочитати реч РОД, а испод оквира - реч РРА (ЈАРА). У доњем делу лава, може се видети још један лик, мушки, спреда. Десно од носа може се прочитати реч РОД. Горе десно, налази се мало мушко лице спреда, нагнуто улево. Испод браде је исти натпис - РОД.
На десном камену је огроман лик спреда. То је мачја њушка. На челу је натпис МИР РРА (ЈАРОВ СВЕТ), доле, на бради - ЛИК МИМбл (ЛИК МИМЕ). Горњи десни део тог лика образује самосталан лик спреда, такође, налик на животињску њушку. На врху носа и десно написана је реч МАРА. У оквиру је написано ЛИК РРА (ЈАРОВ ЛИК), а лево од оквира, налази се нешто искривљено мушко лице спреда. Најзад, изнад левог ока мирне Јара, налази се омање женско лице оштрог носа и браде, профил окренут удесно. У висини браде, може се прочитати натпис МАРА РРА(ЈАРОВА МАРА). Сматрам да то још нису сви ликови и натписи.
Јован Деретић ми је познат по његовим наступима на Међународним конгресима о доћириловској писмености. Сад он има сопствен сајт, тако да се можемо упознати с његовим истраживањима и пре него што дође на Конгрес.
Сербина = Српски
Овог пута је подсетио на то да је у доба антике постојао град Сербина (тј., „Српски") у Ликији (Људеји) који је, затим, добио назив Ксантос. Тамо и дан-данас стоји обелиск с мешовитим натписом на руско-српском језику. Нажалост, сад је натпис нечитљив јер су слова многима, укључујући и мене, непозната. Тај натпис је прочитао Светислав Билбија, али нисам пронашао на интернету дослован превод. Могуће је да се он чита, управо, онако како га је тај истраживач прочитао, али можда и није тако. Међутим, мени је била занимљива основица обелиска на којој сам пронашао ликове и натписе сличне ликовима и натписима на култним каменовима. Другим речима, те плоче су, вероватно, још старије од самог обелиска.
Мала Азија је, испоставља се, улазила у Јаров свет, али да ли је улазила у Јарову Руску, не зна се. Нејасно је и то да ли постоји још неки натпис изведен истим словима, такође написан на српско-руском језику.
Извор: васељенска.ком, 26. новембар 2014.
0 коментара на ову вест