Давањем “сагласности“ да се Алојзије Степинац прогласи светим и блаженим, практично је дато право актуелној хрватској политици да релативизује злочине НДХ и да их третира на начин којим се може толерисати и прихватити етничко чишћење Срба 1995. године.
Деценијска борба Католичке цркве
Доказано да је учествовао у истребљењу Срба, Јевреја и Рома
Ватикан градио “пацовске канале”
Надбискуп Алојзије Степинац ће ускоро бити проглашен за свеца Римокатоличке цркве. Конгрегација је већ рекла своје за проглашење светим и блаженим Алојзија Степинца, тако да је питање времена када ће папа Фрања то спровести у дело.
Деценијска борба Католичке цркве
Ова одлука је само верификација деценијске борбе унутар Католичке цркве, пре свега у Хрватској да би се показало да је Алојзије Степинац био “великомученик“ комунистичке власти, јер је био у кућном притвору због активне сарадње са Трећим рајхом и благосиљања злочина у време НДХ. Одлука да Алојзије Степинац буде проглашен светим је вид опраштања греха НДХ у чијим су редовима били католички свештеници који су имали јединствени концепт према погрому православних хришћана, Јевреја и Рома, а сводила се на формулу “трећину покрстити, трећину иселити и трећину истребити“.
Постојали су симболички трагови и ситуације где је Католичка црква устала против систематског геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, али све је то без већег значаја.Алојзије Степинац је знао ужасне злочине у усташким концентрационим логорима, али је о свему томе ћутао подржавајући својим деловањем холокауст.
Доказано да је учествовао у истребљењу Срба, Јевреја и Рома
Историја недвосмислено бележи да је Алојзије Степинац саучесник у истребљењу Срба, Рома и Јевреја. Сада већ давне 1948. године о томе је подробно писао угледни академик Виктор Новак у својој обимној студији ‘‘Магнум кримен“.
Садашња Римокатоличка црква није смогла снаге да јасно саопшти карактер НДХ и утицај Алојзија Степинца током Другог светског рата, већ је узела његово страдање под комунистичким режимом као основу за његову канонизацију.
Давањем “сагласности“ да Степинац постане светитељ, практично је дато право актуелној хрватској политици да релативизује злочине НДХ и да их третира на начин којим се може толерисати и прихватити етничко чишћење Срба 1995. године.
Ватикан градио “пацовске канале”
Обесмишљавање жртава из Другог светског рата и прогон Срба 1995. године постаје део “историјског плана” који је реализован, а Хрватска “награђена“ чланством у ЕУ.Тако више нико неће хтети да каже да је католички светитељ саучесник геноцида, али из историјске визуре то је непобитна истина. Треба се сетити и инквизиције која је била вековима под окриљем Ватикана. Сличне ставове подршке Трећем рајху имали су и поглавари Римокатоличке цркве од 1933. до 1945. године. Не треба заборавити да су чувени “пацовски канали“ за спашавање нациста из ослобођене Европе били под окриљем управо Ватикана.
Канонизацијом Алојзија Степинца у блаженог и светог поново се историјски и духовно убијају жртве Јасеновца и истовремено оправдавају силна покрштавања и исељења православних хришћана са својих вековних огњишта. Злочин који није кажњен 1945. године поново се догодио етничким чишћењем Срба у акцији “Олуја“.То је сигнал да Римокатоличка црква може да опрости и пређе преко великих злочина из прагматских и политичких разлога. Будући да је Ватикан истовремено и седиште цркве и државе, јасно је да се велики злочини могу опростити, али не и заборавити.
Канонизацијом у блаженог и светог Алојзија Степинца опрашта се и заборавља улога Степинца у Другом светском рату и новим римокатоличким нараштајима се даје до знања да се злочин и ћутање над злочином може чак и наградити.
Католички надбискуп Хрвата (касније због своје србомржње и антисрпске и антиправославне активности произведен у кардинала), Алојзије Степинац, у предратно и ратно време Другог светског рата свакако духовни отац хрватске католичке нације, записује у свој дневник с почетка Независне Државе Хрватске ову „максиму“:„Лијепо каже наш народ – ни у мора мјере, ни у Влаха вјере“.
Зар ова „максима“ коју читамо у надбискупско-кардиналском дневнику, а који објављује својевремено загребачки недељник „Данас“, у својим бројевима током 1989., не говори сасвим јасно ко је све и како сејао отровно семе мржње а зарад изопћења, односно геноцида над српским православним народом, повезано са многим помором православних свештеника, у „држави Хрвата“, у НДХ!
Као што, дакле, „у мора нема мјере“, тако, ето „ни у Влаха (Срба) нема вјере“, а то „лијепо каже наш народ“ (хрватски, дабоме). Лијепо говорити, знати добро, „истинито“ говорити.
Када великодостојник хрватског католичанства, конфесије која је, како је највећи хрватски писац Крлежа писао, „испуњавала готово сво хрватство“, ако надбискуп и касније кардинал а Хрват, исписује народско-хрватску „максиму“ да у Влаха (Србина православног) толико нема вјере колико је море безмјерно, једна је неодржива дисквалификација, то онда значи да у Србе православне католик Хрват не сме веровати, имати поверења.
Јер, са тим „ни у Влаха вјере“ испада као „наук“ и то да влашко (српско) православље није никаква вера нити му се може веровати. Та морална и духовна ликвидација целог једног народа у крилу Српске православне цркве, записана, извикана из уста врховног каноника, а пренета и мултиплицирана преко хиљаду католичких хрватских посленика, управо у време почетка масовних убијања Срба, православаца, шта је друго могло да значи, него подстрек, охрабрење, католички благослов.
ИЗВОР: magacinportal.org, 19. АПРИЛ 2016.
0 коментара на ову вест