Докази пљачке који су остали се могу прикрити једино новим ратом и тога се требамо чувати. Немојте мислити да би се ико од њих либио и промишљао и једне секунде да нас гурне у нови сукоб, каже за БУКУ Златан Бегић угледни професор Уставног права са Универзитета у Тузли.
Апсолутна контрола над правосуђем
Власт не жели да сузбије корупцију
Треба похапсити све послодавце коији дугују радницима
Отпор је дужност незадовољних људи
„ Припуцамо годину-двије, падну мртве главе и онда иде ресет система, све наново. Као што би рекли, ко је јамио јамио, доказа више нема, довиђења и пријатно“
У интервјуу за БУКУ професор Бегић говори о вишедеценијској пљачки народа и државе, кршењу устава и закона, отимању радничких права, те пријатељству националних политичара.
Господине Бегић, прошле године и у РС и у ФБиХ су експресно донесени закони о раду који су изазвали много полемике. Један од њих, онај у Федерацији је већ оборен од стране Уставног суда, док је у РС затражена оцијена уставности. Могу ли онда овакви закони бити кредибилни и легитимни?
- Њима фали квалитет легитимитета. Јер на првом мјесту, ти закони су донесени по хитном поступку. Када је ријеч о ФБиХ, закони се могу доносити по хитном поступку само уколико је то неопходно да би се отклонила нека опасност, односно када немате времена да пролазите неки редовни парламенатрни поступак. Међутим, дешава се да је изузетак постао правило и низ закона се доноси по хитном поступку, што је директо кршење пословника домова парламента ФБиХ и не треба подсјећати да су одредбе пословника својеврсна надоградња самог устава ФБиХ што представља уједно кршење Устава ФБиХ.
Ко уопште врши то кршење највишег правног акта?
- Па они који су први позвани и чија је обавеза да први поштивају највиши акт у складу са којим су изабрани. Имамо шизофрену ситуацију да они који би требали да штите устав ФБиХ, самим тим и БиХ, на најгрубљи начин у фази законодавне активности се појављују као актери који крше највиши правни акт који важи на територији ФБиХ. Нашим политичким елитама је било важно и битно да Закон о раду донесу на начин који је супрортан уставним одредбама и тиме додатно ограниче и минимизирају положај радника у овој земљи. Из овога ништа не може добро произаћи и то довољно говори о тренутним активностима које проводи власт у БиХ.
Када говоримо о законима о раду, и у РС је он донесен по хитном поступку. Да ли то значи да се ово што сте говорили можће пренијети и на овај дио БиХ?
-Апсолутно, па видите у Републици Српској имамо политичке елите на власти које се заклињу у РС, а при томе свакодневно нарушавају Устав РС. Ви ако поштивате државу ви морате поштовати њен устав, тако и ако поштивате ентитете и њихову позицију, онда морате на првом мјесту поштовати уставне акте тих јединица. На крају крајева, то није ствар добре воље већ ствар правне обавезе и немојмо заборавити да у овој земљи кршење највишег уставног акта које се проводило заобилажењем законодавне процедуре при доношењу закона о раду представља кривично дјело. Питање је само времена када ће надлежна тужилаштва поднијети одређене поступке против оних који су одговорни за такво кршење пословничких процедура, а тиме и устава ФБиХ и РС и БиХ.
А зашто нико не одговара, је ли устав необавезујућ за политичке елите?
-Ради се о томе да они имају апсолутну контролу над оним што је ентитетско правосуђе. Симптоматично је да се нигдје не може пронаћи да је неко од тих политичких елита усмјерио своју оштрицу према ентитетским судовима и тужилаштвима, јер су они под контролом свакога ко обнаша власт. Тако смо ми подметнули један систем који би требао да гарантује независност правосуђа, међутим носиоци правосудних функција добровољно се нуде свакоме ко је на власти и не раде ништа да би завели оно што се у савременом свијету зове принцип владавине права и правне државе. Видјећете да је оштрица удара политичких елита, и у ФБиХ и у РС, усмјерена према Суду и Тужилаштву БиХ због тога што их свако по мало, али нико у цијелости не контролише. Па онај неконтролисани дио може понекад произвести проблеме ономе ко једноставно нема контролу над њима.
Да се вратимо на закон о раду. Интересује ме колико су обухваћена права самих радника у овим законима, јер у синдикатима широм БиХ тврде да је радник постао роб овог друштва. Колико има истине у томе?
-Покушаћу да кратко одговорим на ово, иако је проблематика обимна. Закон о раду је оквир који треба даље да се попуњава кроз колективне уговоре. Циљ је био да се ван снаге ставе колективни уговори и онда добијате један вакум гдје не постоји никаква правна регулатива која би регулисала кључна питања из радно-правног односа у различитим областима. У таквој једној ситуацији, ако не дође до склапања колективног уговора одлучивање пада на послодавца, који својим одлукама треба да попуни једну правну празнину која је настала. Проблем је у таквом стању ствари да радник више не би имао право на заштиту и не би могао ни да тужи послодавца, јер нема правно правило које је на снази на које би се он позвао у функцији заштите.
Па, како то ријешити, односно одакле почети?
-У овој држави је цијели свијет идентифицирао шта је то проблем који треба рјешавати, а на првом мјесту је политичка корпција на највишим врховима власти. Нико од релевантних па и међународних субјеката није констатовао да радници у БиХ имају превелика права и да су она сметња за напредак БиХ према европским интеграцијама. Умјесто да је актуелна власт кренула на сузбијање онога што доиста представља проблем, а то је системска политичка корупција у највишим врховима, затим заплијена незаконито стечене имовине, процесуирање људи који су злоупотријебили своје функције, који су се незаконито обогатили, који су учествовали у пљачкашкој приватизацији, који су актима извршне власти кршили законе, а законима уставе, ми се бавимо оним што уопште не би требало да представља проблем власти. Једноставно, радници немају никаква права и они би требали добити она прва која су имали, али не. Они желе још више ограничити права радника створити правне празнине и тако улогу радика унутар друштва свести на минимум.
Зашто се онда не ријешавају главни проблеми које сте управо поменули?
-Па ја мислим да је то свима нама јасно. Уколико бисмо ми кренули да ријешавамо у овој земљи оно што су ставрни проблеми прво би они који данас обнашају власт и доносе одлуке и законе које су супротне уставима дошли на удар такве једне оштрице, заједно са својом имовином. Због тога се, мало и луцидно, са њихове стране фокус помјера на оно што је закон о раду. Умјесто да осигурају увођење радника у права они се баве доношењем новог закона чиме додатно ограничавају права радника настављајући да игноришу да људи већ имају стечена права по основу старог закона и да нису успјели да им омогуће стечена прва. Уколико бисмо кренули у рјешавање системске корупције и пљачкашке приватизације, кршења устава и слично, онда би на удар дошле наше вође све са својом клијентелом коју су инсталирали унутар институција и који сви заједно управљају нашим животима.
Ипак, кад год неко покуша ово да каже, све владе у БиХ дају одговоре како прате развијене европске земље.
-Ма то није истина. Прво у развијеним европским земљама не може се раднику неисплатити пет година плату, а да држава то мирно гледа. Уколико наши властодржци желе да прате развијене европске земље онда они морају да похапсе све послодавце који радницима у посљедњеих 20 година нису исплаћивали плаће. Морају да заплијене њихову приватну имовину, осигурају намирење тих људи који су бесплатно радили док су се они богатили. Тек тад можемо говорити о праћењу праксе савремених европских земаља. То је чиста замјена теза.
У врху власти ми имамо људе који би се, када би се приоритети поредали на овај начин и када би ми консеквентно и досљедно слиједили праксу европских земаља, први нашли на удару правне државе. Чујте им приче, слиједимо ову праксу када је у питању закон о раду, а не кад треба затворити оне које живе на туђем раду и неизвршавају своје обавезе и према радницима и према држави.
Поред тога БиХ посједује многе конвенције из области рада, али је веома мали број случајева преточила у законе и то је све остало мртво слово на папиру. Дакле, ако ћемо говорити тој европској пракси, прво би морала маса њих да оде у затвор због кршење радничких права.
А зашто се та одговорна лица никад не процесуирају и зашто се држава стално ставља на страну криминалаца који су се енормно обогатили на уштрб радника?
-Зато што су они држава, зато што грађани за њих гласају посљедњих 20 година, зато што је у овој држави битнији 9. јануар и 1. март од ових ствари. Вјерујте ми наши политичари су јако добри пријатељи, чак и кућни. Они су ортаци у читавој овој причи. Они немају проблем са међусобним разумјевањем и уважавањеми њихови циљеви су јасни. Проблем је у грађанима који им дају легитимитет на изборима и на тај начин им дају механизме да у својим рукама држе извршнеу и законодавну власт са којима и даље могу да штите своје позиције и наставе да раде оно што раде посљедњих 20 година, док се ми забављамо како ће се звати језик којим говоримо, разноразним датумима, прославама, славама, крсним славама и тако даље.
Њима је тад добро. И зато сам ја јако скептичан по питању нашег пута у ЕУ. Сваки корак ка ЕУ значи корак према затвору за људе који су сад држава. Приближавањем нас ЕУ они себе приближавају затвору. Зар ви мислите да ће они то допустити. Људи морају схватити откуд стална прича о референдумима, о отцијепљењу, о унитаризацији, укидању РС, коју онда спинују локални медији и тако чувају позиције садашњих политичара.
У посљедњих 20 година нас није пљачкао Ал Капоне, нас су опљачкале сеоске барабе. Докази који су при томе остали се могу прикрити једино новим ратом и тога се требамо чувати. Немојте мислити да би се ико од њих либио и промишљао и једне секунде да нас гурне у нови сукоб. Припуцамо годину-двије, падну мртве главе и онда иде ресет система, све наново. Као што би рекли, ко је јамио јамио, доказа више нема, довиђења и пријатно. Оно како су они радили, студент друге године правног факултета не би имао никаквих проблема да их процесуира и затвори, и то врло ефикасно и брзо.
Ово све је изигравање основних принципа на којима почива власт, а ова власт је изгубила сваки свој демократски легитимитет и капацитет. Иако се легитимитет стиче на изборима ова власт је изгубила свој легитимитет код народа. Ово што се сада ради не само да представљај кршење демократских принципа већ крупне злоупотребе, при чему не би аболирао ни међународну заједницу која се перфидно поставља у читавој ситуацији са трећеразредним дипломатама, које се јако добро разумију са нашим политичарима, а у већини слуичајева су и добри пријатељи.
Када кажете да је власт изгубила легитимитет у народу, шта преостаје грађанима да ураде да би дошли до бољег живота сутра?
-Када власт изгуби било формални или материјални легитимитет, када власт постане сама себи сврха, када криминализира и корумпира читав државни апарат онда грађани имају право на отпор. То није само право већ и дужност. Пружити отпор власти чија је владавина само силништво, а не управљање на демократским основама је дужност. Ово се наводи и у америчкој декларацији о независности. Па и према француској декларацији право на отпор неправедној власти је један од темељних права. Ми нисмо само дужни и одговорни према самима себи већ и будућим генерацијама. Ми сад имамо помало шизофрену ситуацију да одбацујемо одговорост према властитојдјеци зарад криминализираних и корумпираних политичких структура.
Милован Матић
ИЗВОР: бyка.ком, 04.03.2016.
0 коментара на ову вест