Сретен Јоцић(54) се на српском криминалном радару појављује почетком деведесетих, а први велики случај у којем се помиње његово име јесте убиство Горана Марјановића, званог Гокси Бомбаш, 1995. године на Звездари.
„Моја моћ је у мојим познанствима“
Према оптужници која ће уследити тек годинама касније, Јоца Амстердам је ангажовао двојицу телохранитеља, тада активних полицајаца, да за 50.000 марака убију Гоксија.
О својим контактима с различитим безбедносним службама у Србији, Јоцић је сам нашироко говорио.
Највише у судници Специјалног суда, где је 2010. навео да се деведесетих бавио „патриотским пословима за државу“, да је имао „тајни дил“ о извозу нуклеарног отпада у околину Загреба из Холандије. Како је рекао, „потом је уследио шверц, па истраживање муџахединских ћелија у Бугарској“.
Још деведесетих је Јоцић „глобализовао“ своје послове и отишао у Холандију, где је одраније имао добре контакте, остварене посредством ДБ-а.
Холандско нарко-тржиште показало се као одлична прилика за нелегални бизнис коју Јоцић није пропустио. Када је почетком 2000. против њега подигнута оптужница, побегао је у Бугарску. У комшилуку се данас извештавало о његовим везама с тадашњим градоначелником Софије, садашњим бугарским премијером Бојком Борисовом. Узалуд - ухапшен је у августу 2002. и изручен Холандији.
Истини за вољу, упркос бројним сазнањима, ниједна полиција, укључујући и холандску, тврдње о Јоци и пошиљкама кокаина није успела да докаже.
Изручен је 2006. Србији због убиства Гоксија Бомбаша, али је изашао из притвора уз јемство од 300.000 евра. Ухапшен је поново 2009. због умешаности у ликвидацију Иве Пуканића, власника хрватског недељника „Национал“, и то наводно у име шверцера цигарета из деведесетих.
Ипак, према правоснажној пресуди, на крају је испало да није крив. У међувремену, дочекао је пресуду за подстрекивање на убиство Гоксија, због чега је осуђен на 15 година затвора.
Јоцић је свој истанчани, „далековиди“ дух за нелегални бизнис показао и учешћем у приватизацијама неких од државних предузећа у Србији.
Прави скандал изазвао је када је 2007. године преко својих заступника учествовао на аукцији у Агенцији за приватизацију. Он, ипак, није купио предузећа „Кнежевац“, „Лозница“, Београдски вунарски комбинат, „Вопеџ “ и друга за која је био заинтересован - било му је скупо.
Осим с јавним куповинама, његово име доводило се у везу с бројним купцима иза којих се тврдило да стоји управо он.
И док служи затворску казну у пожаревачкој Забели, Јоцић не губи време.
Недавно је основао политичку странку коју је назвао - Покрет за правду и достојанство.
Према речима његових адвоката, до предстојећих председничких избора планира да скупи 10.000 потписа од робијаша широм Србије како би на изборима изашао на црту Томиславу Николићу.
„Моја моћ је у мојим познанствима“
Да Јоцићу тешко шта промиче говори и једно од његових сведочења на суђењу за убиство Иве Пуканића.
На питање судије шта је извор његове финансијске моћи, одговорио је: „Моја познанства. Ја сам спајао бизнисмене и то сам наплаћивао. И тада сам говорио људима у Србији да ће доћи закон о одузимању имовине, да воде рачуна шта раде, али ми нико није веровао“, сведочио је Јоцић, а финансијска истрага којом му ништа није одузето то је потврдила.
Он ће се на слободи наћи већ 2020. године.
Јоцић је у подземљу познат и као особа с највише кумова, од којих су многи убијени. Срђан Мирановић убијен је 2006. у Подгорици, у сукобу с холандским поџемљем. Угљеша Аранитовић убијен је 2008. у центру Београда, верује се у сукобу с кланом Луке Бојовића.
Нишлија Драган Илић, који живи у Аргентини, сматра се везом с кокаинским картелима. Слободан Ђуровић осуђен је у Хрватској на 25 година због убиства Иве Пуканића.
ИЗВОР: БЛИЦ, 5. септембар 2016.
0 коментара на ову вест