Не страдамо ми од ветра и воде, зиме и земљотреса. Сада страдамо од себе.
Човек који се не памти, пријатељу мој, није ни постојао.
А човек ваљда траје док траје у другоме.
Имати у шаци живу руку друга, што је веће, што је значајније на овом свету?
Ако један народ нема велике књиге о себи, то је доказ да нема ни шта да памти.
Ништа није неизбежно. Све је неизвесно.
Изгледа да су вечне само оне љубави које се не догађају.
Незнање рађа гордост, гордост рађа незнање.
Балкан је кусур у подели света. Козом неког балканског народа увек ће се плаћати ситни рачуни међу великима. А српском козом пре свих других.
Грабећи нам најпре добре, лепе и паметне, смрт животу даје величину.
Само су ситне птице шарене. Гаврани су црни. Ни орлови се не ките.
Ничему живот не сме да буде цена.
Ми смо срећни онолико колико волимо и колико нас воле.
Поштовање се мучно стиче. Оно се не наслеђује, као имање.
Ми смо сељачка војска. Таква војска је бранилачка војска. Она не ратује за победу и славу, него за своју кућу и децу. Њиву и тор. За своје име и свој гроб.
Има смисла родити се да би се доживео један...разговор.
Добро знате да људи мисле рђаво само о ономе кога одлично познају.
Непријатељ је освојио српску територију; али није освојио наше биће. Ми са собом носимо своје књиге и светиње, носимо свој дух.
Није ли, ипак, људска глупост мати сваког зла на овом свету?
Људи се виде у патњи, народ на свадби, а држава у рату.
Ако добра нема у људима, не може га бити ни у друштву.
Од кајања нема горе несреће.
Чувај се речи, сине! Чувај их се више но свега људског.
Поштовање смо дужни само понеком. А љубав сваком ко нас је волео.
Само регистровани чланови могу да остављају коментаре
