ЦАР СТЕФАН УРОШ V (УРОШ НЕЈАКИ)

 

Стефан Урош V Немањић, упамћен као Урош Нејаки, владао је Србијом од смрти свога оца, Цара Душана, 1355. године до 1371. Урош је рођен 1336/7. године из брака цара Душана и бугарске принцезе Јелене. Краљевску титулу добија још 1346.године(тада је имао око 10 година), на сабору у Скопљу, када је његов отац крунисан за цара. Међутим он је био сувише млад, знатно млађи од потребних 15 година да би могао отићи са царевог двора са својим саветницима и дворјанима зарад стицања вештине управљања неком облашћу и оспособљавања за владање. Цар Душан је умро на врхунцу своје моћи, остављајући младом и политички невештом сину велико, али нехомогено царство у наслеђе. Млади наследник је имао око 19 година када је крунисан за цара и био је недорастао за огромно наследство, а и касније, кад је постао зрео човек, није показивао очеве способности. Није био ни добар војник, ни мудар државник, ни вешт тактичар, већ човек слаб, без воље и без енергије, без талента и ауторитета, почело је растројство и расуло отимати маха.

У децембру 1355. када је умро цар Стефан Урош IV Душан имао је између 44 и 47 година. Био је у пуној снази и није успео да своје дело ширења и уређења Српског царства изведе до краја. Сувише је био у акцији, највише последњих година, и стога земљи није оставио довољно времена да се умири. Његов наследник Урош V за очевог живота је постао савладар и мирно је преузео власт. Међутим након одласка великог ауторитета са владарског трона, први који се огласио у тражењу својих права био је Симеон, син Стефана Дечанског, намесник у Епиру. Он је желео да придобије српски престо, који му је још отац наменио. Покушао је да подигне околну властелу против централне власти, али у томе није успео, јер је Урош био легитимни владар, а и још се осећао дух Душановог ауторитета. Помоћ у том потхвату дао му је његов таст деспот Јован Комнен из Валоне.  Примирје је склопљено на сабору у Скопљу, посредством Дубровчана. Чим су осетили да ствари у Србији не иду како треба, Грци су видели прилику да поврате своје области. Матија Кантакузин је, са одредом Турака, и укупно 5000 војника кренуо у напад, али је код Сера, који је држала царица Јелена,  наишао на озбиљну одбрану и ту је поражен и заробљен.

Одмах по Душановој смрти, јавила тежња за цепањем Србије. Први који је успео да поремети ред у српској држави је Душанов полубрат Симеон, намесник у Епиру. Док је Душан био жив о Симеону нема готово никаквих информација. Међутим он је сад тражио царску круну или савладарство. Помоћ у том подухвату дао му је таст, деспот Јован Комнен из Валоне. Са војском од 5.000 људи Симеон је кренуо од Костура према северу тражећи од властеле да га прогласе за цара. Највећи део српске властеле остаде ипак на Урошевој страни. Разлози за то су следећи: Као прво овај напад се дешава непосредно након Душанове смрти, кад је његов ауторитет и даље био на снази; друго Урош је према традицији био у праву, јер на престолу оца наслеђује син; и као треће, Симеон је био сматран Полугрком. 

Чим су Грци осетили да у Србији нема чврсте Душанове руке, одмах се јавила тежња да за слободом. Деспот Нићифор у Тесалији је пролећа 1356. год. окупио цео Епир и Тесалију за борбу против Срба. Нићифор и Симеонов таст желели су да Симеон успе у Србији, али његов неуспех пореметио им је планове. Нићифор је покушао да се нагоди са Србима. Знајући за велики утицај царице Јелене у Србији, обратио јој се са предлогом, да отера прву жену и узме једну Јеленину сестру. Његове планове пресекоше Албанци. Грци су наиме почели да се одупиру албанској експанзији, а племићи почеше силом повраћати своја раније одузета и Албанцима раздељена имања. Албанци самопоузданији и ојачали под српском влашћу, прихватише се крвавих обрачунавања. У борби код Ахелоја (1358. год.) деспот Нићифор је погинуо, а његова војска је поражена и разјурена.

После неуспеха међу Србима и уплашен Нићифоровим поразом, Симеон је 1357. покушао да се измири са Урошем. Један од посредника била је Дубровачка Република. Споразум је нарочито олакшао Нићифоров пораз. Симеон је, помогнут посредно од Албанаца, могао сад без опасности да поврати своје области. Почетком 1359. год. он почиње нову борбу и продире до Скадра. Један дубровачки трговац, писао је 3. фебруара 1359., како га је страх од Симеонова нападаја и с њим скопчане несигурности задржао да није послао неке товаре олова. Ни тај покушај Симеонов да продре у Србију није имао среће. Али цела његова акција донела је ипак извесне промене у склопу српске државе. Он није успео да дође до српског престола, али је стварно одвојио из српске државне заједнице главни део грчких области. У својој престоници Трикали он је живео потпуно у грчком кругу, као какав грчки династ, посветивши се готово искључиво својим поданицима грчке културе. У његовим повељама грчко име иде пре српског; а он се потписује само грчки и као грчки принц истиче своје порекло од Палеолога, а не од Немање.

Да слободни Грци из суседства неће остати мирни, чим осете да у Србији ствари не иду како треба , могло се и очекивати. Чим је сазнао за српске сукобе, Матија Кантакузен уз помоћ једног турског одреда од  5.000 људи напада српско подручје, мислећи да ће га лако повратити својој држави. Под Сером наилази на добро спремљену српску војску, коју је водио ћесар Војихна. Грци и Турци бише потучени и нагнани у бег. Срби су га предали његовом противнику цару Јовану Палеологу, по наредби царице Јелене, која се налазила у свом серском граду, где је задржала власт, иако се замонашила (монахиња Јелисавета).

Угарски краљ Лајош је одлучио да се обрачуна са Србијом, био је обавештен о Урошевим тешкоћама у јужним областима и о бољим изгледима за обнову борбе него што су били они из 1355. год. Замишљао је напад са копна и са мора, желео је да помоћу далматинске флоте сузбије и Србе са Приморја, као што је учинио и с Млечанима. Како Срби нису имали флоте, и пошто им Млечани нису смели помагати, чинило се да ће њихово сузбијање ићи лако. Угари нису узели у обзир чињеницу, да се сва залеђина приморских градова јужно од Дубровника налазила у српским рукама. Повод за нападај с копна била је борба двојице српских великаша у северној Србији, чија нам имена нису позната. Кад је био притешњен од свог противника, један од те двојице,  обратио се Мађарима и тако изазвао њихово посредовање. У мају 1359. год. прешла је велика угарска војска у Србију. Поражени у једној већој борби, Срби су се повлачили у своје планине. Мађари су продрли у Србију, али вероватно не даље од рудничких планина или Западне Мораве. У тешко проходне српске планине нису се хтели упуштати, чак ни кад је стигао краљ Лајош с новим четама. Српски отпор из шумских предела, с много брда и увала, зауставио их је од брзог продирања у унутрашњост. Стога је читав поход завршен с релативно малим успесима: угрожени српски великаш је признао врховну власт Мађара, и краљ Лајош је као несумњиву добит имао осигурање поседа Мачве и Београда. Српска гранична линија остала је северно од Рудника.

Цепање Царства 

Српска властела осећала је да способности младог цара не одговарају високом положају који је заузимао, а ни опасним временима у којима је живео. Најстарији српски летописи, настали после маричке битке, оптужују Уроша да је  окупио младе саветнике, одбијајући савете старих. Другим речима, отуђивао је од себе творце Душанове Србије и људе са државничким искуством. Властела је осећајући слабост централне власти почела да граби власт за себе. У појединим областима, као Балшићи у Зети већ 1361. године, они се понашају готово као самостални господари и у тој тежњи изазивају постепено комадање Душанове Царевине.

Поједина властела је покушавала да се отргне од централне власти, која је била слаба да одржи ауторитет. Хтели су да буду самостална и  цепање од државне заједнице су сматрали личним успехом. Међутим често је властелин или обласни господар био само израз тежње  целе области или само вршио оно што је јавно мњење или што су обласни интереси захтевали. Поједине покрајине још нису биле јако везане за центар, јер се у тој великој држави нису могле за тако кратко време стопити у једну целину, која би имала исте интересе, исте тежње и исте идеале. Живот у другим политичким заједницама и сферама, под другим културалним, политичким и верским утицајима, често и са другим националним подлогама, оставио је у појединим областима трагове, који се нису могли тако лако избрисати, посебно за кратко време. 

Урошева владавина је била погодан период за сепаратизам. На престолу је био слаб владалац, без воље и енергије, а споља и изнутра било је много криза и пуно нерешених важних питања. Византија је била слаба да се упусти у озбиљније походе против царевине, али су поједине области у новој држави, због својих веза, традиције и културе, много више нагињале старом средишту. Друге су покрајине, као и поједини феудални господари и обласни намесници, тежили за што већом автономијом или независношћу. Осим Византије, која је иако слаба, била спремна да откине од Рашке колико може, била је у овај мах и Угарска спремна да зарати на Рашку, због њеног савеза са Млецима и због заузетих покрајина.

После Симеоновог одметништва на крајњем југу и непознатог властелина на крајњем северу, почињу одметања у самој унутрашњости Царевине. Од старих српских области прва се одвојила Зета под Балшићима. Сва принчевска одметања у првој половини XIV века потицала су из те области; један устанак избио је одмах након Душановог ступању на престо. Најмоћнија породица Зете у ово време беху Балшићи, чије је порекло, романско, односно влашко. Није познато који је догађај избацио ову породицу на површину, али с епретпоставља да су се истакли у последњем рату против Симеона, и то у борбама око Скадра. Три брата су била главе ове породице: Страцимир, Ђурађ и Балша, а имали су градове Бар и Будву, и вероватно Скадар. За време непријатељства између Дубровника и Србије они воде своју политику, против оне коју заступа цар и њихов сусед кнез Војиновић. Кад је склопљен мир у Оногошту, они настављају рат, без обзира на то што се цар лично заложио да дође до мира. У тој чињеници се види колико је царев ауторитет опао, кад се очевидно против његове воље смело тако поступати.  У лето 1362. били су у борбама с Улцињанима вероватно због тога, што су хтели да их покоре, иако је град био својина царице мајке. Пошто је престала опасна куга, од које је међу другима умро кнез Војислав Војиновић, Балшићи 1364. долазе у сукоб са новим албанским династом, Карлом Топијом, који се изјашњава као „кнез Арбаније". У том сукобу Ђура Балшић пада у ропство, али се Дубровчани се у октобру те године заузимају за њега да буде ослобођен. Њиховим посредовањем дошло је до мира у лето 1366., који је био кратка века. Већ у јануару 1368. налазе се опет Балшићи на Мати, у походу на Карла.

У северној Србија се  по  самовољи највише истицао млади, двадесетогодишњи жупан Никола Алтомановић (рођен 1348. год.), синовац кнеза Војислава Војиновића. Од лета 1367. он је нападао удовицу Војислављеву(Гојиславу), и до краја октобра 1368. потиснуо је из целе области и постао моћан господар од Рудника до Требиња и мора. У исто време жупан Никола је хтео да искористи и метеже у Босни и помагао је одметање извесних људи бана Твртка, а вероватно се хтео и осветити Твртку, јер је овај помагао Гојислави. Дубровачка Република није била нимало задовољна новим суседом и утицала је са своје стране на његове нове пријатеље, да се окане веза са њим. У томе није одмах успела, јер се против Твртка борио и његов млађи брат Вук, кога је жупан Никола подстицао и помагао. Сукоби у источној Босни и хумском требињском крају претворили су се у прави рат. Против жупана Николе ратовали су Дубровник и бан Твртко, али без много успеха. Бан је потукао своје противнике у Босни, натерао је на покорност и Санка, али самог жупана Николу није могао да савлада. У лето 1370. год. дошло је до мира између бана Твртка и жупана Николе, али тај мир није обухватио Дубровачку Републику.

Жупан Никола се све више истицао као прави владар, од Дубровачке Републике тражио је да се њему исплаћује светодимитарски доходак, који се плаћао само владарима у Србији. Значи, да није водио рачуна ни о цару Урошу ни о краљу Вукашину. Одбијање Дубровчана дало му је повода, да после склопљеног мира са Твртком појача непријатељство против њих и да им у јесен 1370. год. нанесе приметну штету. Кад су се Дубровчани обратили за помоћ краљу Лајошу, овај је наредио да се утиче на жупана, али је мачвански бан Никола Горјански, пријатељ Алтомановићев, то посредовање извео само речима.

Источни сусед Алтомановићев у северној Србији био је кнез Лазар Хребељановић. Отац Лазарев, Прибац, био је једно време логотет цара Душана, а сам Лазар провео је више година у дворској служби оба српска цара. Око год. 1353. оженио се Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомка Вукана Немањића, па је тако ступио и посредно у везе са владалачком кућом. Његов сродник беше челник Муса, господар Брвеника и његове жупе. Он је имао за жену сестру кнеза Лазара, од које је добио сина, у народној поезији познатог Стевана Мусића. Ни кнез Лазар није могао остати у пријатељству с Алтомановићем. Зашто су дошли у сукоб није познато, али главна се борба између њих водила око важног Рудника. Тај град отео је кнез Лазар од жупана Николе крајем 1370. године.

Српске великаше на југу шездесетих година XIV века није ујединила ни турска опасност, која је из дана у дан постајала све већа. Године 1361. пала је Димотика, а 1363. Адријанопољ, у који Турци преносе своју престоницу. Већ 1366. Турци држе целу родопску област. Емир Мурат (1362-1389.), који је наследио оца Оркана беше један од најсилнијих турских владара, одлучан у намери да турску власт учврсти у Европи. Видећи ту опасност од Турака византијски цар Јован покуша да ступи у везе са Србима. Он је 1364. упутио, у Сер, царици монахињи, патријарха Калиста, да нађе базу за споразум и заједничку делатност према Турцима. Царица је била склона за споразум. Али, усред преговора патријарх се разболи и умре у Серу, где би и сахрањен. Цар Јован је покушао заинтересовати за судбину Балкана и западне силе. У зиму 1365. он је лично кренуо у Угарску, не би ли задобио њеног борбеног краља, Лајоша Великог, за рат против Турака. Нешто одзива он је нашао и на угарском двору и на западу, где је гроф Амадеј Савојски, синовац царице Ане, организовао неку врсту крсташке, али невелике, експедиције. Али та се експедиција, у споразуму с кратковидом политиком Цариграда, обрнула колико против Турака толико и против Бугара, што је само унело нову злу крв и неповерење међу већ и иначе прилично завађене балканске народе и државе.