Цар Дуклијан и Крститељ Јован

Вино пију до два побратима
На пржину накрај мора слана,
Једно јесте царе Дуклијане,
А друго је Крститељ Јоване.
Пошто су се напојили вина,
Но да рече Крститељ Јоване:
"Ходи, побро, да се посиграмо,
"Ти коруном, а ја ћу јабуком."
Па скочише, те се посиграше:
Свети Јован отисну јабуку,
Она паде мору у дубине,
Топле су га сузе пропануле,
Но му царе ријеч проговара:
"А не плачи, драги побратиме!
"Не мој мене уграбит' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
А да му је уграбити не ће.
Таде царе у море уплива,
А полеће Јован на небеса,
Пред Господом те је излазио,
Па је пред њим ријеч говорио:
"Боже вјечни и пресвети оче!
"Хоћу ли се тобом заклет' криво
"Хоћу л' цару уграбит' коруну?"
Господ њему ријеч говорио:
"О Јоване, моја вјерна слуго!
"Закуни се мноме трипут криво,
"Теке не мој мојијем именом."
Свети Јован слеће на пржину.
Таде царе из мора изиде,
И изнесе у зубе јабуку;
Па су опет игру заметнули:
Свети Јован отисну јабуку,
Опет паде мору у дубине,
А Јована сузе пропануле,
Но му збори царе Дуклијане:
"А не бој се, мио побратиме!
"Не мој мене ти украст' коруну,
"Ја ћу тебе извадит' јабуку."
Јован му се Богом кунијаше,
Куне му се Богом по три пута,
А да му је уграбити не ће.
Цар коруну врже под капицу,
Код ње стави тацу злогласницу,
Па у сиње море уронио.
Свети Јован море заледио,
Он заледи дванаес ледовах,
Па уграби од злата коруну,
И полеће к небу у висине,
А закркта тица злогласница,
У дно мора царе опазио,
Па се загна мору из дубине,
Три је леда главом проломио,
Па се натраг опет повратио,
И на главу ками дофатио,
Мали ками од хиљаде оках,
И проломи дванаес ледовах,
Па је своја расклопио крила,
За Јованом у поћеру пође,
Достиже га на небеска врата,
За десну га ногу уфатио,
Што дофати, оно и окиде.
Сузан Јован пред Господом дође,
Сјајно сунце на небо донесе,
И Богу се Јован пожалио,
Како га је царе нагрдио.
Господ му је таде говорио:
"А не бој се, моја вјерна слуго!
"Свакоме ћу тако учинити."
То је било, а Богу за славу.