Економски патриотизам подразумева да је много важније купити производ који је произведен у Србији него из увоза. Да смо имали такав однос свих ових година, не бисмо били сиромашна земља и имала би јаку производњу, тврди Зоран Илић, власник и директор компаније Биомелем.
Он каже да су велике и развијене економије практично базиране на економском патриотизму
Зоран Илић, власник и директор компаније Биомелем, који је од мале занатске радње пре тридесетак година створио домаћу линију козметичких производа препознатљивог бренда, у разговору за „Нову економију" предлаже како да се покрене индустрија и развије посустала домаћа привреда. Уместо приче о реиндустријализацији, он наводи да је потребно најпре подизање конкурентности привреде.
Колико су избори успорили привредне активности и да ли сте приметили неке озбиљније реформе претходне владе или се политичари само декларативно залажу за реформе?
- Избори увек успоравају привредне активности у Србији зато што је привреда тесно повезана са политиком и у огромној мери привредници практично зависе од политичких одлука. Дуго сам већ у овом послу, последњих 30 година, и оно што у овом тренутку видим први пут јесте да је једна влада ставила предузетништво у фокус. Ипак, потребно је издвојити значајнију суму новца од предвиђених 16 милијарди динара. Осим тога, такође, видим први пут да се домаћи привредници почињу изједначавати са страним инвеститорима, јер смо до сада трпели велику неправду да страни инвеститори добијају субвенције од 10.000 до 27.000 евра по радном месту, а ми домаћи нисмо добијали ништа. Тако да је то нешто што могу да издвојим као позитивно.
Пошто нам је економија слаба, имали смо неуспешну транзицију, често се наводи податак да данас имамо 30 одсто мањи БДП него што смо имали 1989. године. Како се може дугорочно покренути индустријска производња?
- Прво треба максимално подржати извознике, јер од 1989. године до данас практично увознички лоби влада Србијом. И тај увознички лоби сваке године ствара спољнотрговински дефицит. Оно што Влада мора да уради, јесте да подржи извознике и нема везе колико износи извоз једне фирме. Ако тај извоз има континуитет, онда га је потребно подржати. Чак и ако се извоз једне фирме мери у хиљадама или дестинама хиљада евра и расте, држава треба да подржи извознике и то је једини начин да се смањи спољнотрговински дефицит.
Осим подршке Владе извозницима, која мора да се састоји од пласирања повољних и бесповратних средстава, треба нам једно велико спољнотрговинско предузеће које би нам помогло да налазимо нова тржишта. Тачно је да имамо мањи БДП 30 одсто него 1989. године, али тада смо имали велика спољнотрговинска предузећа "Генекс” и "Инекс”, која су подржавала извоз. Таква су нам предузећа потребна и данас и то причам свим политичарима са којима се видим и који почињу да разумеју. И оно што је веома важно јесте да морамо успоставити економски реципроцитет. На пример са Хрватском, са којом привидно имамо неку врсту добре економске сарадње. Али, наша предузећа не могу да уђу на хрватско тржиште. Велики привредници из Хрватске, Тедески и Тодорић, присутни су у Србији и сигуран сам да иза њих стоји држава Хрватска.
Како мислите да је могуће да се постигне економски реципроцитет?
- Врло једноставно. Све се постиже комуникацијом. Мислим да би наши политичари требало да позову хрватску елиту која у Србији одлично послује и да разговарају са њима како би они радили на томе да мењају однос грађана Хрватске и политичара према Србији. Зато што су привредници из Хрватске одлично примљени у Србији, прилично велики број њихових предузећа је присутан овде, док на тамошњем тржишту постоји свега неколико фирми из Србије. Сматрам да без промене свести просечног грађанина Хрватске не може да се успостави економски реципроцитет, јер њихови грађани неће да купују производе из Србије.
Јесте ли покушали да уђете на тржиште Хрватске?
- У контакту сам са привредницима из Хрватске и сваки покушај завршавао се тиме да није тренутак, до најотвореније поруке да њихови грађани неће да купе производ који је из Србије. Са њиховом Привредном комором имам одличну сарадњу, али док се свест потрошача не промени, Хрватска је и даље за нас затворено тржиште.
Да би се наша привреда опоравила, економисти наводе да је потребна реиндустријализација као један дугорочан процес.
- Годинама радим на томе да формирам једну базу предузећа која имају потенцијал и већ извозе и наилазио сам на људе који извозе у 30 или чак у 80 земаља, а за њих се уопште не зна. Међу њима су произвођачи малина и привредници који се баве уско специјализованим делатностима и покривају пола света.
Дакле, постоји потенцијал у Србији, али најважније што треба да урадимо пре реиндустријализације јесте да подигнемо конкурентност наше привреде, што је много важније од реиндустријализације. И потребно је мање улагања, конкурентност се управо подиже истицањем квалитета и заједничким брендирањем, као и рекламирањем свега што вреди из Србије. Онда кад се конкурентност подигне и крене боља продаја тих извозно оријентисаних производа, онда ће реиндустријализација доћи сама по себи. Зато што ће произвођачи имати потребу да проширују своје капацитете, да производе у халама које већ постоје, али су напуштене.
ИЗВОР: НОВАЕКОНОМИЈА.РС
0 коментара на ову вест